Гастрономија Србије личи на велики земљани лонац у којем се заједно крчкају, пеку, варе, динстају, прже, шпинују, шпикују и преливају на стотине укуса, мириса и арома. Од севера Бачке па до равне Метохије, од Марије Терезије па до хиландарске трпезе – све се то помешало и укувало у оно што од Хоргоша до Призрена, од Малог Зворника па до Кладова волимо да омиришемо, њушнемо, куснемо, гуцнемо и грицнемо. Па опет, и у том врзином колу разних кухиња постоји по неки крајеугаони камен који Србију чине јединственом кулинарском дестинацијом. Један од њих је и мала стакленка пуна несвакидашње, а једноставне посластице коју зовемо СЛАТКО.
Ова је делиција карактеристична тек за неколико народа: Србе, Бугаре, Цинцаре, Грке, Јевреје, Румуне. Има га по негде још у Босни и Црној Гори. Прави се од воћа, биљака и цвећа. Од месеца маја, када стижу прве јагоде, па све до дубоко у јесен, када се последње тегле пуне слатким од дуња, ренданих или у парчадима. Једноставно по саставу, али сложено у финалу, јер је технологија припреме различита и некада врло сложена. За врхунско слатко није довољан рецепт. Неопходно је преношење знања са „колена на колено“ али и „оно мало душе“ којом домаћица зачини сваку теглу. Љубитељи слатка данас су га жељни јер га све мање има. Оног правог, ручно рађеног, домаћег.
Слатко је делиција коју и данас, тамо где га има, праве искуључиво жене. Оно је одраз умештности домаћице, тако да и данас репрезентује кућу која има своје, домаће слатко, као праву домаћинску у којој има реда, рада и поштовања традиције. Конзумира се „наште srcа“, одмах након устајања, залива чашом свеже воде, након чега почиње јутро и нови дан. Тек тада долази све друго по реду – ракија, кафа, доручак. Макар је тако било у нека ранија времена када је реда било. И када се устајало, живело, јело и волело спорије.
Порекло слатка је византијско, а не турско и не оријентално – што би већина помислила. Воће у меду као претеча слатка долази нам директно из ромејске цивилизације Источног римског царства. Кроз вишевековно усмено преношење културног наслеђе одржало се сазнање о нашем идентитету које је, током периода Немањића, значајно дефинисала Визатнија. Одмах након Карађорђевог устанка српске домаћице почињу да кувају слатко, враћајући се коренима наше културе, истискујући са трпезе ратлук, шербе и остале турске посластице.
Свака грађанска кућа која држи до себе и настоји да уђе у круг виђенијих фамилија имала је више врста свог слатког. Од купина, јагода, дуња као уобичајених рецептура, па све до оног од лубенице, руже мирисавке и смокава као ексклузивних. Током читавог 19. века па све до половине 20-ог, слатко се кува у српским градским кућама јужно од Саве и Дунава, у централној Србији, док га у Војводини нема. Представљало је скупоцену посластицу која се износила пред госте, путнике намернике, а најбоље се чувало за крсну славу. На селу га нема јер бели је шећер, као скупоцена намирница, током овог периода доступан само у градским срединама. Послужење слатког било је посебан ритуал јер је подразумевало изношење најлепшег посуђа – чаша, сребрних кашичица, везених пешкира и лепих бокала са свежом водом.
Након 1945. године и социјалистичке револуције долази до потпуног преокрета у начину живота и кулинарским навикама градске популације, а слатко се сели у сеоске средине где шећер постаје доступан а воћњаци и баште обезбеђују бесплатну основну сировину. Друштвено-политичке промене преокрећу кулинарске праксе, што ће довести до скоро потпуног нестанка слатког из градских средина Србије Због тога је данас раширена потпуно погрешна претпоставка да је слатко изум сеоске гастрономске праксе.
У данашње време, када смо преплављени информацијама о погубном утицају белог шећера на човеково здравље, сасвим је оправдана зебња да је слатко као део српске гастрономске културе посебно угрожено. На сву срећу, ова се кулинарска традиција ипак одржава у централној Србији, како захваљујући упорности и чак извесној тврдоглавости бројних младих домаћица, тако и захваљујући постојању Музеја слатка који се налази у Краљеву, у кући Цветића, у којој се од 1908. године када је кућа настала па све до данас одржала традиција кувања слатког. Потомци породице успоставили су ову посебну музејску установу у којој се кува чак 44 врсте слатка. Краљевачки Музеј слатка чува и представља публици ову драгоцену нематеријалну културну баштину која заслужује да је сачувамо, одржимо и пренесемо на поколења која долазе.
