Сви Срби света знају да их крсна слава разликује од других хришћанских народа. Док многе етничке заједнице славе имендан, само српска верзија православља, равноправно са Божићем и Ускрсом, обележава дан породичног свеца заштитника. Крсна слава угаони је камен српског идентитета, шифра припадности одређеном племену, фамилији и презимену. Обележавана вековима, она је и данас код већине Срба главни породични празник, било да су они који га славе истински верници или тек славски церемонијал-мајстори којима је породични светац повод за приватни жур (што је прича за неки други пут). Славско време тече паралелно с календарском годином, те слава и светаца има од 2. јануара до краја децембра.
Већина такозваних великих, али и оних мањих слава пада у периоду од новембра до почетка маја илити „од Митрова до Ђурђева дана“, у који још упадају божићни и ускршњи пост, што све заједно дефинише овај период као време интензивних социјалних релација, сабирања и окупљања. У савременој српској култури обележавање славе поседује веома често дубинску, системску грешку, а то је прогресивна инфлација домаћина који носи и преноси овај сакрално-идентитетски наратив на млађу генерацију мушких потомака, ако се прихвати обичај да се слава преноси и предаје по мушкој линији.
О чему се заправо ради? Само мало дубље загледање у феномен прославе породичног свеца суочава нас с фактом да је овај празник у 21. веку постао у бројим породицама искључиво женска одговорност, обавеза и задатак. Како формално, из перспективе шпорета и фрижидера, тако и суштински, из угла унутрашње духовне вертикале и њеног отелотворења кроз славску свећу, жито, вино колач, молитву и преношење славског наратива на потомке.
Савремени начин живота технолошким решењима олакшао је празновање и остале облике социјалних релација, али је у значајном степену одговоран за первертирање партнерских односа и поделе породичних послова и обавеза, што се у Србаља најбоље види управо на примеру крсне славе. На том терену свака прича о родној равноправности пада у воду, преокрећући се у своју тужну супротност која сведочи да се у многим домовима улоге домаћина и домаћице сливају у руке и на кичму женског члана брачно-партнерског двојца.
Од набавке свих потрепштина до припреме славског ручка, одласка у цркву и ношења славског колача на освештавање, а онда и финалног изговарања молитве над столом док се колач прелама између мушких руку, које су за све остале послове углавном прекрштене – жена је главна и одговорна уредница и извршилац посла. Чак и некадашње традиционално мушке задатке већина жена, нарочито у градским срединама, решава кетеринг сервисом, електричним ножем за сечење печења, онлајн набавком пића или удруженим радом са сестром, ћерком или пријатељицом. Највеће и често једино задужење већине „мушких глава“ (сиц!) свело се на функцију забављача(ице) гостију за столом и лаконског конверзирања између ракије добродошлице и посно/мрсне сарме, иако су се уметности разговарања, било на прелу или у салону, у ранијим временима традиционално подучавале кћери, а не синови.
Културолошки гледано, нема ничега спорног у чињеници да је у српској култури жена чуварка традиције, идентитета, обичаја и породичног сећања. Култура сваке етничке заједнице, а нарочито она приватна, унутрашња и интимна, јесте увек терен женског делања. Грешка у систему традиционалног обрасца је у томе што оно што је споља, оно јавно и социјално, што се дешава ван граница кућног прага, у ранијим временима било чувано и неговано кроз мушки принцип и мушку акцију. Савремено славско време сведочи, међутим, да је данас и то јавно често у женским рукама, што горепоменути митровданско-дурђевдански појам од хајдучко-ратничког мотива преобраћа у наратив женског кулучења за шпоретом и преузимања свих послова и већине улога. Сва срећа што постоје касапнице и продавци бадњака, иначе би жена данас у граду морала да упрти и секиру.
Стога се чини да у многим аспектима родна равноправност у нашем друштву и земљама у окружењу представља тужан облик симулације истог. Полувековни период социјализма донео је женама бројне слободе, посебно у области економско-радних права. У културолошком смислу, међутим, читав регион остао је заглављен у патријархалној матрици. Такво стање не би било толико погубно да се паралелно није догодила унутрашња феминизација савремене културе која је донела релативизацију и дубинско подривање традиционалног мушког идентитета, оставивши данашње дечаке и младе мушкарце без јасног путоказа шта су заправо њихове улоге у заједници, од породице до државе.
И док жене у Србији живот приморава да се претварају у Амазонке, или се тако васпитавају кроз медијску слику која пропагира жену која може све и којој мушкарац не треба, дотле наши мушки суграђани лутају кроз маглу бројних полурешења ко су шта су и куда иду.
Мултипликација идентитета коју нам омогућава информациона технологија и друштвени процеси који нас приморавају да имамо различите улоге није нужно негативна појава, али само уколико је осовина нашег личног идентитета снажно утемељена у матрицама које пре свега добијамо у породичном окружењу. Стога је обавеза данашњих мајки да овај потпуно ретроградни образац не пренесу на своје мушке потомке. Још је Дороти Диренстин у студији „Сирена и Минотаур“ заговарала тезу да до суштинског напретка у мушко-женским односима неће доћи док год мајке не почну да васпитавају своје синове на потпуно другачији начин. У том светлу било би добро размислити о следећем: ако је некада у традиционалном окружењу на снази била она народна мудрост „гледај мајку бирај ћерку“, данашњи тренутак намеће идеју да би свака млада жена хетеросексуалних преференци требало да гледа мајку бирајући себи партнера, дечка, мужа или како вам драго. Исто то, само мало другачије: чини се да има истине у идеји да је мушкарца који се према жени понаша као према принцези сасвим сигурно одгајила краљица. А краљица мајка, ако је права, дубоко је свесна да њен мали принц, да би постао краљ, мора пре свега да савлада и преузме обавезе, дужности, задатке и одговорности које краљевска титула носи. У случају Срба то је свакако преузимање одговорности у сопственој породици. Иначе је, уколико се то не догоди, српско друштво осуђено да буде друштво малих принчева који никада не одрастају.
У том процесу жене не могу да начине корак од седам миља уколико не постоји стабилна и чврста очинска фигура која одговорно и савесно преузима своју улогу у одгајању и васпитавању деце. У данашњој српској култури изгубио се недадашњи култ мушког ментора који, поред очинске фигуре, паралелно учествује у одгајању и васпитавању младића. Однос савремених очева и синова углавном је у сфери савршене лакоће неразумевања и паралелног постојања под истим кровом. Јер, спрска кућа, поготово градска, нема домаћина.
Објављено у дневном листу Политика, Културни додатак, 9. јануар 2021. године