Kulturni turizam je poseban oblik turizma motivisan željom da se upoznaju i dožive istorija, umetnost i kultura određene zemlje i naroda, regiona ili zajednice. Kao jedan od glavnih identitetskih činilaca naroda, kultura kao turistički proizvod ima važnu i možda ključnu ulogu u promovisanju grada, regiona ili čitave države kao turističke destinacije vredne posete i upoznavanja.
U praksi, međutim, postalo je problematično kako se kulturni prozvodi konzumiraju od strane posetilaca. Pitanje kada poseta kulturnih spomenika postaje površna postavlja se u kontekstu savremenih turističkih praksi koje ponekad ne dozvoljavaju dublje razumevanje kulturnog identiteta. Nije retka pojava, danas, da je obilazak spomenika kulture samo puko razgledanje lokacija i destinacija, bez dublje refleksije o istorijskom i kulturnom kontekstu. Globalno omasovljenje turističke ponude dovelo je do rapidnog opadanja pažnje i vremena koje turists poklanja lokaciji. U nastojanju da se u kratkom vremenu vidi što više neminovno se gubi mogućnost da se destinacija, u ovom slučaju, kulturno dobre koje se posmatra sagleda sa pažnjom koja traži vreme.
Savremeni turizam a naročito kulturni pati od fenomena Instagram turizma koji se svodi na trčanje po poznatim destinacijama radi dobre fotografije. Jedan od najtužnijih primera svakako je crkva Sant’Ignazio di Loyola u Rimu ispred koje turisti sa svih meridijana provedu po par sati, stojeći u redu kako bi napravili selfie u ogledalu koje reflektuje velelepni plafon ove crkve, umesto da uživaju u toj lepoti zdanja koje posmatraju.
Druga boljka savremenih turističkih praksi je agresivna komercijalizuja destinacije i njeno prilagođavnje masovnom turizmu, čime gube svoj autentični karakter. Na taj način brojne kulturno-istorijske lokacije od globalnog značaja postaju u velikom stepenu sterilne, bez dublje povezanosti sa lokalnom tradicijom i istorijomm a još više sa posetiocima. Jedan od takvih primera je Sagrada Familia, nestvarno i vanvremensko Gaudijevo delo u srcu Barselone. Zbog brzinskog, površnog obilaženja kulturnih spomenika izostaje dublje razumevanje onoga što se posmatra. Prosečan turista ne doseže do spoznaje šta određeno kulturno dobro ili lokalitet predstavlja u širem identitskom obrascu zajednice i nacije. A pomenuta komercijalizacija generiše još i zanemarivanje nepopularnih destinacija, koje se ne percipiraju na društvenim mrežama kao vredne pažnje (čitaj lajkova i šerova), a što često onemoguva turiste da vide možda najvažnije ali skrivene dragulje turističke ponude.
Složićemo se da ne postoji mesto na zemlji koje nije deo istorije i koje nema izvestan društveno-istorijski i makar relativno kulturno-istorijski značaj. Usled sve prisutnijeg fenomena overturizma na određenim lokalitetima (eng. overtourism), javlja se tendencija zanemarivanja i marginalizacije brojnih kulturno-istorijskih destinacija, spomenika kulture koji iza sebe kriju neverovatne priče i važni su za istoriju zajednice, zemlje ili regiona. Poseban problem čini i to da je nematerijalno nasleđe danas je u senci internet senzacija.
A ono, nematerijalno kulturno nasleđe, obuhvata tradicije, običaje, znanja, veštine, kulturne prakse u načinu života, ritualne i verske prakse koje se prenose kroz generacije. A koje se ne mogu upoznati niti doživeti bez živog, direktnog kontakta sa lokalnim stanovništvom. Istinsko razumevanje duha jednog naroda i same zemlje može se jedino doživeti kroz ljude. Samo kroz kontakt i komunikaciju sa ljudima, bivanje sa njima, osluškivanje njihovih priča, upoznavanje sa mitovima, pesmama, običajima i kulturnim praksama koje definišu svakodnevnicu možemo u nekom stepenu upoznati i razumeti drugu kulturu. Upoznavanje sa njihovom religijom, običajima i narodnim plesom omogućava dublji doživljaj kulture. A ništa od toga ne može se postići bez direktne komunikacije sa lokalnim stanovništvom. Ukoliko to izostaje tokom posete destinaciji onda se zapravo ne radi o putovanju kao istinskoj avanturi saznavanja i upoznavanja drugih kultura, već tek o pomeranju u prostoru. Da li se bez ulaska u živu komunikaciju sa meštanima i dužem boravku na lokaciji u cilju dubljeg razumevanja određenog kultrnog sadržaja uopšte može govoriti o suštinskom putovanju?
Srbija je zemlja bogate kulture i velike turističke ponude u oblastu kulturnog turzima a koja još ni blizu nije u dovoljnoj meri niti pormovisana niti posećena. Mali doprinos autorke teksta u procesu podizanja svesti o važnosti kulturnog nasleđa predstavljen je u sledećoj listi znamenitosti u Srbiji za koje smatra da su nedovoljno komunicirani i prepoznati u sferi turizma:
· Tvrđava Maglič (kod Kraljeva)
· Manastir Gradac
· Manastir Čokešina
· Tvrđava Ras (Novi Pazar)
· Arheološki lokalitet Gamzigrad – Felix Romuliana
· Gradina na Jelici (kod Čačka)
· Manastir Budisavci
· Zvečanska tvrđava
· Krupajsko vrelo
Pravo bogatstvo kulturnog turizma nije tek u popularnim destinacijama koje generišu sjajne fotografije već u autentičnim iskustvima i emotivnom naboju koji u nama izaziva odrđeena lokacija. Tišina manastira, lepota i šarolikost običaja, pesma starog kazivača, gastronomija. U dodiru sa onim što je vekovima oblikovalo identitet jednog naroda, etničke zajednice ili prostora uvek je pokretač priča. Zato je pričanje priče jedna od ključnih tačaka privlačnosti određene destinacije. Samo se kroz priču nadilazi konzumiranje lokacije/destinacije na prolazni prizor, već omogućava istinski doživljaj i makar delimično razumevanje i poštovanje.
