Културни туризам је посебан облик туризма мотивисан жељом да се упознају и доживе историја, уметност и култура одређене земље и народа, региона или заједнице. Као један од главних идентитетских чинилаца народа, култура као туристички производ има важну и можда кључну улогу у промовисању града, региона или читаве државе као туристичке дестинације вредне посете и упознавања.
У пракси, међутим, постало је проблематично како се културни прозводи конзумирају од стране посетилаца. Питање када посета културних споменика постаје површна поставља се у контексту савремених туристичких пракси које понекад не дозвољавају дубље разумевање културног идентитета. Није ретка појава, данас, да је обилазак споменика културе само пуко разгледање локација и дестинација, без дубље рефлексије о историјском и културном контексту. Глобално омасовљење туристичке понуде довело је до рапидног опадања пажње и времена које туристс поклања локацији. У настојању да се у кратком времену види што више неминовно се губи могућност да се дестинација, у овом случају, културно добре које се посматра сагледа са пажњом која тражи време.
Савремени туризам а нарочито културни пати од феномена Instagram туризма који се своди на трчање по познатим дестинацијама ради добре фотографије. Један од најтужнијих примера свакако је црква Сант’Игназио ди Лоyола у Риму испред које туристи са свих меридијана проведу по пар сати, стојећи у реду како би направили селфие у огледалу које рефлектује велелепни плафон ове цркве, уместо да уживају у тој лепоти здања које посматрају.
Друга бољка савремених туристичких пракси је агресивна комерцијализуја дестинације и њено прилагођавње масовном туризму, чиме губе свој аутентични карактер. На тај начин бројне културно-историјске локације од глобалног значаја постају у великом степену стерилне, без дубље повезаности са локалном традицијом и историјомм а још више са посетиоцима. Један од таквих примера је Саграда Фамилиа, нестварно и ванвременско Гаудијево дело у srcу Барселоне. Због брзинског, површног обилажења културних споменика изостаје дубље разумевање онога што се посматра. Просечан туриста не досеже до спознаје шта одређено културно добро или локалитет представља у ширем идентитском обрасцу заједнице и нације. А поменута комерцијализација генерише још и занемаривање непопуларних дестинација, које се не перципирају на друштвеним мрежама као вредне пажње (читај лајкова и шерова), а што често онемогува туристе да виде можда најважније али скривене драгуље туристичке понуде.
Сложићемо се да не постоји место на земљи које није део историје и које нема известан друштвено-историјски и макар релативно културно-историјски значај. Услед све присутнијег феномена овертуризма на одређеним локалитетима (енг. овертоурисм), јавља се тенденција занемаривања и маргинализације бројних културно-историјских дестинација, споменика културе који иза себе крију невероватне приче и важни су за историју заједнице, земље или региона. Посебан проблем чини и то да је нематеријално наслеђе данас је у сенци интернет сензација.
А оно, нематеријално културно наслеђе, обухвата традиције, обичаје, знања, вештине, културне праксе у начину живота, ритуалне и верске праксе које се преносе кроз генерације. А које се не могу упознати нити доживети без живог, директног контакта са локалним становништвом. Истинско разумевање духа једног народа и саме земље може се једино доживети кроз људе. Само кроз контакт и комуникацију са људима, бивање са њима, ослушкивање њихових прича, упознавање са митовима, песмама, обичајима и културним праксама које дефинишу свакодневницу можемо у неком степену упознати и разумети другу културу. Упознавање са њиховом религијом, обичајима и народним плесом омогућава дубљи доживљај културе. А ништа од тога не може се постићи без директне комуникације са локалним становништвом. Уколико то изостаје током посете дестинацији онда се заправо не ради о путовању као истинској авантури сазнавања и упознавања других култура, већ тек о померању у простору. Да ли се без уласка у живу комуникацију са мештанима и дужем боравку на локацији у циљу дубљег разумевања одређеног култрног садржаја уопште може говорити о суштинском путовању?
Србија је земља богате културе и велике туристичке понуде у областу културног турзима а која још ни близу није у довољној мери нити пормовисана нити посећена. Мали допринос ауторке текста у процесу подизања свести о важности културног наслеђа представљен је у следећој листи знаменитости у Србији за које сматра да су недовољно комуницирани и препознати у сфери туризма:
· Тврђава Маглич (код Краљева)
· Манастир Градац
· Манастир Чокешина
· Тврђава Рас (Нови Пазар)
· Археолошки локалитет Гамзиград – Фелиx Ромулиана
· Градина на Јелици (код Чачка)
· Манастир Будисавци
· Звечанска тврђава
· Крупајско врело
Право богатство културног туризма није тек у популарним дестинацијама које генеришу сјајне фотографије већ у аутентичним искуствима и емотивном набоју који у нама изазива одрђеена локација. Тишина манастира, лепота и шароликост обичаја, песма старог казивача, гастрономија. У додиру са оним што је вековима обликовало идентитет једног народа, етничке заједнице или простора увек је покретач прича. Зато је причање приче једна од кључних тачака привлачности одређене дестинације. Само се кроз причу надилази конзумирање локације/дестинације на пролазни призор, већ омогућава истински доживљај и макар делимично разумевање и поштовање.
