Бројне су тезе постављене и књиге написане о интернет култури, виртуелном идентитету и свим колатералним појавама технолошких промена које су директно утицале на свет који настањујемо. Дилеме и питања какву културу генеришу нове технологије, друштвене мреже и софтверски алат који употребљавамо у пословном и приватном окружењу, опште су место сваке расправе о друштву XXИ века. У покушају дефинисања шта интернет простор јесте и шта представља, за крајњи закључак од кључне је важности који аспект онлајн простора постављамо као доминантан у процесу мишљења, односно, шта је наша нулта хипотеза.
Виртуелни простор је експлицитно друштвено-политички, чија је културолошка матрица последица политичког деловања појединачних корисника, али и последица егзистенције самих платформи на којима се деловање појединаца дешава (појмом платформа обухваћене су све врсте корисничких алата на којим се деловање појединаца дешава). Свест о динамичкој међузависности корисника интернета и апликација путем којих се остварује онлајн присуство јесте спецификум и први услов за креирање онога што врло неодређено називамо интернет културом. То је посебност која ни у једном другом односу човека и медија којим изражава своје биће није у тој мери изражена и у тој мери, самим тим, утиче на то изражавање. Сви досадашњи медији којима смо изражавали лично виђење света или пак, колективне ставове, визије и вредности, били си другачијег квалитета. Било да се радило о сликарском платну, језику, нотном систему, камену и длету, радијском простору или политичком плакату, сви су ти медији били једносмерно кодирани, колико год да су у себи носили личну експресију или политичку поруку.
У новој и увек двосмерној онлајн комуникацији, која никога ко је присутан не оставља безбедним у ниши једносмерног самоговора, долази до квалитетне измене појмова пошиљалац, прималац и порука. Онлајн медијско окружење у феноменолошком смислу уводи могућност поништавања разлике између пошиљаоца и примаоца поруке. Онај ко креира и поставља садржај на мрежи бива истовремено и креиран на њој, како пласирањем свог идентитиета за који не постоји контролни механизам провере легитимитета истог у односу на реално Ја у стварности (сиц!), тако и акцијом Других који су онлајн, а који са њим на посредан начин долазе у контакт.
Културолошки хоризонт онлајн простора граде сви учесници, укључујући и делање најбезазленијих корисника електронске поште и пасивних посматрача дешавања на мрежи. У отварању могућности да свако ко је онлајн има простор за јавни говор лежи разлог због којег се онлајн простор посматра као друштвено-политички простор, при чему се не промишља снага појединачних гледишта, већ бит таквог говора: тај се говор чује у јавном простору интернет окружења, њега чују Други , који тиме што се налазе у истом окружењу имају могућност да узврате говором и успоставе контакт са оним ко говори. Све је то на корак од дебате, а дебата је, у финалу, политички дискурс пар еxцелленце. Додатна вредност онлајн окружења, која му обезбеђује квалитет политичког, јесте чињеница да структура политичког простора по себи поседује исте квалитете као и онлајн простор – то је простор међузависности, простор вишедимензионалне повезаности узрока и последица у којем није могуће да се акције и последице посматрају линеарно, и које кроз синергију утицаја доводе до одређене промене.
Интернет простор је јавни, па самим тим и политички простор, с тим што су технолошке могућности отелотвориле у потпуности једну од друштвено најзначајнијих парола феминизма: лично је политичко. Детерминисаност интернет/ вајарлес простора као јавног је сине qуа нон сваке озбиљније анализе ове теме. Само биће глобалне мреже, без икакве разлике који модалитет његове употребе да користимо или промишљамо, подразумева умреженост наших уређаја, искључујући онтолошку претпоставку приватности човековог живота. Остајање у сфери приватног, те самим тим и ван политичке арене (не)могуће је искључити потпуним одрицањем од технолошких погодности које нам ово окружење обезбеђује – од мобилног телефона, до личног блога, налога на разним друштвеним мрежама или позива на друштвену акцију кроз повезивање са истомишљеницима и организовањем активних грађана у политички активну групу. Сваким појединачним закорачењем у онлајн простор ми улазимо у јавни простор у којем се чују милиони, сада већ милијарде гласова.
Немање свести о личној, макар и рудиментарној и крајње пасивној улози и, самим тим, одговорности у јавном простору нашег онлајн постојања, неодговорно је незрело понашање, пре свега према нама самима и веома подсећа на реченицу коју често можемо да чујемо: Мене политика не занима, а да при том они који је изговарају желе добру плату, сређен здравствени систем, обезбеђену пензију и ефикасне законе који штите њихове интересе. Одговорност према ономе што кажемо онлајн стога проистиче , не само из аспекта видљивости и технолошке вечности реченог (јер постављени садржај не можемо у потпуности избрисати), већ из саме природе окружења у којем деламо. У двосмерном говору налази се закон акције и реакције који карактерише интернет окружење, као основни потенцијал онтолошко утемељене његове културолошке матрице – да је она говор, односно разговор. Интернет култура је говорна, орална култура која подразумева размену, однос, контакт. Чак и када садржаји нису језички, шум гласова је оно у чему се налазимо, зато што могућност реакције Другог у облику одговора, упита, коментара, критике, постављањем сличног садржаја суштински и јесте говор, разговор, дебата и размена мишљења. У оваквом свету Кастелсов појам масовне самокомуникације не може да опстојава као основна дистинктивна линија интернет окружења као медија и као матрице нашег онлајн идентитета. Свакако да су интернет и вајерлес окружење радикално променили нашу перцепцију света и разумевање сопственог бића. Интернет је променио наше биографије у тој мери да је данас она прича с почетка о разлици реалног и онлајн идентитета прилично релативизована.
Како сугерише Маклуан, медији нису само информациони канали, већ нас снабдевају материјалом за размишљање, али и обликују процес мишљења. Уколико имамо у свести сазнање да је интернет окружрње простор нашег говора, а што није само политичка категорија већ и питање јавног наступа, односа са јавношћу, могућности нашег утицаја на Другог, али истовремено ризична зона свакодневне процене нашег присуства на мрежи од стране нама (реално) невидљивих и видљивих Других, онда је даља културна надградња (сиц!) онога што говоримо онлајн питање пажљивог избора. Јер нас Други посматра. И то важи, како за појединачне, тако и за све друге као креаторе интернет говора и без обзира колики је опсег утицаја изговореног.
Гордана Бекчић