Brojne su teze postavljene i knjige napisane o internet kulturi, virtuelnom identitetu i svim kolateralnim pojavama tehnoloških promena koje su direktno uticale na svet koji nastanjujemo. Dileme i pitanja kakvu kulturu generišu nove tehnologije, društvene mreže i softverski alat koji upotrebljavamo u poslovnom i privatnom okruženju, opšte su mesto svake rasprave o društvu XXI veka. U pokušaju definisanja šta internet prostor jeste i šta predstavlja, za krajnji zaključak od ključne je važnosti koji aspekt onlajn prostora postavljamo kao dominantan u procesu mišljenja, odnosno, šta je naša nulta hipoteza.
Virtuelni prostor je eksplicitno društveno-politički, čija je kulturološka matrica posledica političkog delovanja pojedinačnih korisnika, ali i posledica egzistencije samih platformi na kojima se delovanje pojedinaca dešava (pojmom platforma obuhvaćene su sve vrste korisničkih alata na kojim se delovanje pojedinaca dešava). Svest o dinamičkoj međuzavisnosti korisnika interneta i aplikacija putem kojih se ostvaruje onlajn prisustvo jeste specifikum i prvi uslov za kreiranje onoga što vrlo neodređeno nazivamo internet kulturom. To je posebnost koja ni u jednom drugom odnosu čoveka i medija kojim izražava svoje biće nije u toj meri izražena i u toj meri, samim tim, utiče na to izražavanje. Svi dosadašnji mediji kojima smo izražavali lično viđenje sveta ili pak, kolektivne stavove, vizije i vrednosti, bili si drugačijeg kvaliteta. Bilo da se radilo o slikarskom platnu, jeziku, notnom sistemu, kamenu i dletu, radijskom prostoru ili političkom plakatu, svi su ti mediji bili jednosmerno kodirani, koliko god da su u sebi nosili ličnu ekspresiju ili političku poruku.
U novoj i uvek dvosmernoj onlajn komunikaciji, koja nikoga ko je prisutan ne ostavlja bezbednim u niši jednosmernog samogovora, dolazi do kvalitetne izmene pojmova pošiljalac, primalac i poruka. Onlajn medijsko okruženje u fenomenološkom smislu uvodi mogućnost poništavanja razlike između pošiljaoca i primaoca poruke. Onaj ko kreira i postavlja sadržaj na mreži biva istovremeno i kreiran na njoj, kako plasiranjem svog identitieta za koji ne postoji kontrolni mehanizam provere legitimiteta istog u odnosu na realno Ja u stvarnosti (sic!), tako i akcijom Drugih koji su onlajn, a koji sa njim na posredan način dolaze u kontakt.
Kulturološki horizont onlajn prostora grade svi učesnici, uključujući i delanje najbezazlenijih korisnika elektronske pošte i pasivnih posmatrača dešavanja na mreži. U otvaranju mogućnosti da svako ko je onlajn ima prostor za javni govor leži razlog zbog kojeg se onlajn prostor posmatra kao društveno-politički prostor, pri čemu se ne promišlja snaga pojedinačnih gledišta, već bit takvog govora: taj se govor čuje u javnom prostoru internet okruženja, njega čuju Drugi , koji time što se nalaze u istom okruženju imaju mogućnost da uzvrate govorom i uspostave kontakt sa onim ko govori. Sve je to na korak od debate, a debata je, u finalu, politički diskurs par excellence. Dodatna vrednost onlajn okruženja, koja mu obezbeđuje kvalitet političkog, jeste činjenica da struktura političkog prostora po sebi poseduje iste kvalitete kao i onlajn prostor – to je prostor međuzavisnosti, prostor višedimenzionalne povezanosti uzroka i posledica u kojem nije moguće da se akcije i posledice posmatraju linearno, i koje kroz sinergiju uticaja dovode do određene promene.
Internet prostor je javni, pa samim tim i politički prostor, s tim što su tehnološke mogućnosti otelotvorile u potpunosti jednu od društveno najznačajnijih parola feminizma: lično je političko. Determinisanost internet/ vajarles prostora kao javnog je sine qua non svake ozbiljnije analize ove teme. Samo biće globalne mreže, bez ikakve razlike koji modalitet njegove upotrebe da koristimo ili promišljamo, podrazumeva umreženost naših uređaja, isključujući ontološku pretpostavku privatnosti čovekovog života. Ostajanje u sferi privatnog, te samim tim i van političke arene (ne)moguće je isključiti potpunim odricanjem od tehnoloških pogodnosti koje nam ovo okruženje obezbeđuje – od mobilnog telefona, do ličnog bloga, naloga na raznim društvenim mrežama ili poziva na društvenu akciju kroz povezivanje sa istomišljenicima i organizovanjem aktivnih građana u politički aktivnu grupu. Svakim pojedinačnim zakoračenjem u onlajn prostor mi ulazimo u javni prostor u kojem se čuju milioni, sada već milijarde glasova.
Nemanje svesti o ličnoj, makar i rudimentarnoj i krajnje pasivnoj ulozi i, samim tim, odgovornosti u javnom prostoru našeg onlajn postojanja, neodgovorno je nezrelo ponašanje, pre svega prema nama samima i veoma podseća na rečenicu koju često možemo da čujemo: Mene politika ne zanima, a da pri tom oni koji je izgovaraju žele dobru platu, sređen zdravstveni sistem, obezbeđenu penziju i efikasne zakone koji štite njihove interese. Odgovornost prema onome što kažemo onlajn stoga proističe , ne samo iz aspekta vidljivosti i tehnološke večnosti rečenog (jer postavljeni sadržaj ne možemo u potpunosti izbrisati), već iz same prirode okruženja u kojem delamo. U dvosmernom govoru nalazi se zakon akcije i reakcije koji karakteriše internet okruženje, kao osnovni potencijal ontološko utemeljene njegove kulturološke matrice – da je ona govor, odnosno razgovor. Internet kultura je govorna, oralna kultura koja podrazumeva razmenu, odnos, kontakt. Čak i kada sadržaji nisu jezički, šum glasova je ono u čemu se nalazimo, zato što mogućnost reakcije Drugog u obliku odgovora, upita, komentara, kritike, postavljanjem sličnog sadržaja suštinski i jeste govor, razgovor, debata i razmena mišljenja. U ovakvom svetu Kastelsov pojam masovne samokomunikacije ne može da opstojava kao osnovna distinktivna linija internet okruženja kao medija i kao matrice našeg onlajn identiteta. Svakako da su internet i vajerles okruženje radikalno promenili našu percepciju sveta i razumevanje sopstvenog bića. Internet je promenio naše biografije u toj meri da je danas ona priča s početka o razlici realnog i onlajn identiteta prilično relativizovana.
Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali, već nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. Ukoliko imamo u svesti saznanje da je internet okružrnje prostor našeg govora, a što nije samo politička kategorija već i pitanje javnog nastupa, odnosa sa javnošću, mogućnosti našeg uticaja na Drugog, ali istovremeno rizična zona svakodnevne procene našeg prisustva na mreži od strane nama (realno) nevidljivih i vidljivih Drugih, onda je dalja kulturna nadgradnja (sic!) onoga što govorimo onlajn pitanje pažljivog izbora. Jer nas Drugi posmatra. I to važi, kako za pojedinačne, tako i za sve druge kao kreatore internet govora i bez obzira koliki je opseg uticaja izgovorenog.
Gordana Bekčić