U današnjem svetu post-istine i post-istorije bavljenje kulturom jednog društva čini se jalovom, Sizifovom rabotom. Globalna međupovezanost i brzina dovode do apsurdne relativnosti svih veza i saveza, identiteta i mentaliteta. Sve je (naizgled) dostupno, pa shodno tome svačije i ničije. Tako se i kredibilitet kulturnih praksi, bilo ličnih a onda i najširih, nacionalnih, u izvesnom smislu razvodnjava. Ekonomski globalan, međutim, svet je i dalje čvrsto utemeljen na matrici naciona i države, opasan nepomerivim medjama suvereniteta i integriteta (bezmalo uvek, SIC!). Tu na scenu stupa diplomatska instrumentalizacija kulture kao uporišta identiteta zajednice, bilo etničke ili političke.
U širokom rakursu javne, kulturna je diplomatija omiljena disciplina mnogih vlada i administracija. Pojam je relativno nov, ali je praksa jedna od drevnih, operativnih niša javne diplomatije. Upotreba kulture, kulturnih praksi i kulturnih proizvoda u cilju uspostavljanja političkih, ekonomskih, vojnih i inih odnosa stara je koliko ljudska zajednica i efikasna je alatka Najove „meke moći“. Kulturna se diplomatija javlja još u starozavetnom storitelingu, kad kraljica od Sabe stiže u Jerusalim u posetu Solomonu, caru Izrailja sve „s kamilama koje nošahu mirisa i zlata vrlo mnogo i dragoga kamenja“.
Koliko pojedinačne države razumeju i koriste kulturnu diplomatiju za ostvarenje svojih spoljno-političkih agendi sasvim drugo je pitanje i ono zavisi od brojnih faktora. U slučaju Srbije čini se da postoji obrnuta srazmera izmedju bogatstva nacionalne kulture i njene operacionalizacije zarad ubiranja političkih poena, pri čemu sva odgovornost NIJE na Ministarstvu spoljnih poslova. Nedovoljno razumevanje činjenice da je kultura jedan od temelja nacionalne bezbednosti izgleda da je naše opšte mesto spoticanja. Akutni nedostatak sveobuhvatne strategije kulture kao strateški bezbednosne javne politke, a time i kulturne diplomatije, vidi se u slučaju ozbiljne i sveobuhvatne PR kampanje koju sprovode vlasti u Prištini, a kojom se pod pod znak pitanja dovodi srpsko srednjovekovno nasleđe i čine napori da se fundamentalno ugrozi identitetska paradigma srpske kulture na prostoru južne srpske pokrajine.
U kakofoniji srpskog javnog prostora, međutim, jedan se glas izdvaja, kako po stilu i motivskom jezgru, tako i uglu iz kojeg govori – ugla javne i kulturne diplomatije par excellance. Entoni Godfri, aktuelni američki ambasador efikasno praktikuje kulturnu diplomatiju u digitalnom prostoru, ispisujući novu stranicu srpsko-američkih odnosa. Njegov Tviter nalog odličan je primer aktivne, „in the real time“ kulturne diplomatije specifičnog prosedea kojim se onaj Drugi (Srbija), zapravo tretira kao objekat pažnje, komunikacije i promocije.
Dok bi većina diplomata po logici stvari uvek krenula iz pozicije promotera sopstvene kulture, ambasador Godfri u svojevrsnom dijalektičkom jedinstvu spaja nekoliko linija komunikacije u digitalni narativ kojim pokriva ključne tačke svoje misije u Srbiji: sprovođenje aktuelne spoljne politike SAD „spuštene“ na nivo bilaterale, zagovaranje i sprovođenje odluka američke administracije na planu odnosa Beograda i Prištine, promociju SAD u oblastima u kojima postoji bilateralna saradnja sa Srbijom, promociju američkih vednosti te promociju Srbije – njenih lepota, kulture, kulturnog nasleđa i svakodnevnog, „privatnog“ života njenih građana.
Tako je, izmedju ostalog, ambasador SAD „veoma sam ponosan na En i drago mi je što pomaže očuvanje magične tradicije pirotskog ćilima“, dok u međuvremenu kako kaže „postaje pravi Beograđanin jer subotom obavi nabavku na Kalenić pijaci a onda ručak u hladu platana ispred Trandafilovića“. Dodatn efekat njegovog digitalnog PR-a podgreva i činjenica da govori srpski jezik i intenzivno radi na usavršavanju znanja, jer je odlučio da vesti o američkim izborima prati i na srspkom, što otvara priliku „taman još malo da vežbam“.
Kao građani Srbije i korisnici društvenih mreža ne moramo da se složimo ni sa jednim jedinim stavom američkog ambasadora. Neprihvatanje američke bilateralne politike i negodovanje zbog međunarodnog položaja i reputacije Srbije u potpunosti je relevantan građanski stav, baš kao i svako drugo mišljenje. Američko-srpski odnosi nisu ni laki ni jednostavni, ali bilaterala sa SAD to nikada ne može ni da bude, naročito ako se na umu ima društveno-politička istorija Srbije u zadnjih 30 godina. Najskoriji vašingtonski susreti jasno govore u prilog tome, tako da je jasno zbog čega posao američkog ambasadora u Beogradu nije niti može da bude „easy going job“.
Ono što komunikacija na Tviter nalogu američkog ambasadora ispisuje jeste da je Entoni Godfri, svidjalo se nekom ili ne, trenutno značajan promoter Srbije i srpske kulture – od one koju nauka naziva „visokom“ do svakodnevne kulturne prakse koja podrazumeva kuhinju, sport i slobodno vreme „a la Serbia“. Negativni publicitet koji prate njegove tviter objave deo su portfolija koji prirodno prati poziciju ambasadora Sjedinjenih Država.
Tviter zajednica svuda, pa i u Srbiji generalno je sklona negativnim komentarima, a ambasada SAD savršeno je mesto za izlaganje raznih mišljenja. Ključno pitanje koje ostaje otvoreno zapravo je mnogo dublje, ozbiljnije i trebalo bi da se nad njim ozbiljno zamislimo: da li je svaki digitalni Srbin do sada radio na očuvanju srspke kulture i kulturnog nasleđa onoliko koliko Entoni Godfri ulaže u unpaređenje srpsko-američkih odnosa od svog postavljenja kroz promociju kulturnog nasleđa Srbije i srpskog naroda?
Isto to samo malo drugačije glasilo bi: zašto svima nama ovdašnjima pirotski ćilim nije kulturna svetinja kojoj znamo vrednost – da je neprcenjiva?
dr Gordana Bekčić