У данашњем свету пост-истине и пост-историје бављење културом једног друштва чини се јаловом, Сизифовом работом. Глобална међуповезаност и брзина доводе до апсурдне релативности свих веза и савеза, идентитета и менталитета. Све је (наизглед) доступно, па сходно томе свачије и ничије. Тако се и кредибилитет културних пракси, било личних а онда и најширих, националних, у извесном смислу разводњава. Економски глобалан, међутим, свет је и даље чврсто утемељен на матрици национа и државе, опасан непомеривим медјама суверенитета и интегритета (безмало увек, СИЦ!). Ту на сцену ступа дипломатска инструментализација културе као упоришта идентитета заједнице, било етничке или политичке.
У широком ракурсу јавне, културна је дипломатија омиљена дисциплина многих влада и администрација. Појам је релативно нов, али је пракса једна од древних, оперативних ниша јавне дипломатије. Употреба културе, културних пракси и културних производа у циљу успостављања политичких, економских, војних и иних односа стара је колико људска заједница и ефикасна је алатка Најове „меке моћи“. Културна се дипломатија јавља још у старозаветном сторителингу, кад краљица од Сабе стиже у Јерусалим у посету Соломону, цару Израиља све „с камилама које ношаху мириса и злата врло много и драгога камења“.
Колико појединачне државе разумеју и користе културну дипломатију за остварење својих спољно-политичких агенди сасвим друго је питање и оно зависи од бројних фактора. У случају Србије чини се да постоји обрнута сразмера измедју богатства националне културе и њене операционализације зарад убирања политичких поена, при чему сва одговорност НИЈЕ на Министарству спољних послова. Недовољно разумевање чињенице да је култура један од темеља националне безбедности изгледа да је наше опште место спотицања. Акутни недостатак свеобухватне стратегије културе као стратешки безбедносне јавне политке, а тиме и културне дипломатије, види се у случају озбиљне и свеобухватне ПР кампање коју спроводе власти у Приштини, а којом се под под знак питања доводи српско средњовековно наслеђе и чине напори да се фундаментално угрози идентитетска парадигма српске културе на простору јужне српске покрајине.
У какофонији српског јавног простора, међутим, један се глас издваја, како по стилу и мотивском језгру, тако и углу из којег говори – угла јавне и културне дипломатије пар еxцелланце. Ентони Годфри, актуелни амерички амбасадор ефикасно практикује културну дипломатију у дигиталном простору, исписујући нову страницу српско-америчких односа. Његов Твитер налог одличан је пример активне, „ин тхе реал тиме“ културне дипломатије специфичног проседеа којим се онај Други (Србија), заправо третира као објекат пажње, комуникације и промоције.
Док би већина дипломата по логици ствари увек кренула из позиције промотера сопствене културе, амбасадор Годфри у својеврсном дијалектичком јединству спаја неколико линија комуникације у дигитални наратив којим покрива кључне тачке своје мисије у Србији: спровођење актуелне спољне политике САД „спуштене“ на ниво билатерале, заговарање и спровођење одлука америчке администрације на плану односа Београда и Приштине, промоцију САД у областима у којима постоји билатерална сарадња са Србијом, промоцију америчких ведности те промоцију Србије – њених лепота, културе, културног наслеђа и свакодневног, „приватног“ живота њених грађана.
Тако је, измедју осталог, амбасадор САД „веома сам поносан на Ен и драго ми је што помаже очување магичне традиције пиротског ћилима“, док у међувремену како каже „постаје прави Београђанин јер суботом обави набавку на Каленић пијаци а онда ручак у хладу платана испред Трандафиловића“. Додатн ефекат његовог дигиталног ПР-а подгрева и чињеница да говори српски језик и интензивно ради на усавршавању знања, јер је одлучио да вести о америчким изборима прати и на срспком, што отвара прилику „таман још мало да вежбам“.
Као грађани Србије и корисници друштвених мрежа не морамо да се сложимо ни са једним јединим ставом америчког амбасадора. Неприхватање америчке билатералне политике и негодовање због међународног положаја и репутације Србије у потпуности је релевантан грађански став, баш као и свако друго мишљење. Америчко-српски односи нису ни лаки ни једноставни, али билатерала са САД то никада не може ни да буде, нарочито ако се на уму има друштвено-политичка историја Србије у задњих 30 година. Најскорији вашингтонски сусрети јасно говоре у прилог томе, тако да је јасно због чега посао америчког амбасадора у Београду није нити може да буде „еасy гоинг јоб“.
Оно што комуникација на Твитер налогу америчког амбасадора исписује јесте да је Ентони Годфри, свидјало се неком или не, тренутно значајан промотер Србије и српске културе – од оне коју наука назива „високом“ до свакодневне културне праксе која подразумева кухињу, спорт и слободно време „а ла Сербиа“. Негативни публицитет који прате његове твитер објаве део су портфолија који природно прати позицију амбасадора Сједињених Држава.
Твитер заједница свуда, па и у Србији генерално је склона негативним коментарима, а амбасада САД савршено је место за излагање разних мишљења. Кључно питање које остаје отворено заправо је много дубље, озбиљније и требало би да се над њим озбиљно замислимо: да ли је сваки дигитални Србин до сада радио на очувању срспке културе и културног наслеђа онолико колико Ентони Годфри улаже у унпаређење српско-америчких односа од свог постављења кроз промоцију културног наслеђа Србије и српског народа?
Исто то само мало другачије гласило би: зашто свима нама овдашњима пиротски ћилим није културна светиња којој знамо вредност – да је непрцењива?
др Гордана Бекчић