Jelena J. Dimitrijević, srpska književnica s početka dvadesetog veka, prva je žena srpskog porekla koja se u svom književnom radu ozbiljno bavila putopisnim literarnim diskursom. Obišavši ogromna prostranstva, od Dalekog istoka do Severne Amerike, ona je u nasleđe srpskoj kulturi ostavila veliki broj stranica na kojima je zabeležila slike iz života različitih naroda, kultura i država. Njeno individualno, emotivno i književno „ulaženje“ u druge kulture, religije i narode presedan je u srpskoj kulturoj zaostavšitini i prvi je model kvalitetne interkulturne komunikacije koja je preduslov istinskog i dubokog razumevanja drugog. Nagrađivana za života i cenjena od savremenika i kolega, ova je žena odmah posle smrti pala u zaborav, što nam je uskratilo šansu da se upoznamo s književnim delima koja su u srpsku kulturu, a posredno i politiku, uvela kulturnu diplomatiju najvišeg nivoa.
Jelena J. Dimitrijević jedinstvena je pojava sprske postrealističke književnosti. Ona je prva objavljena prozna autorka srpske literature: godine 1897. objavljena je njena knjiga „Pisma iz Niša o haremima“, što je prvo štampano književno delo srpske kulture koje je napisala žena. Ona je novinarka i jedan od najplodnijih srpskih putopisaca sa pet objavljenih putopisnih dela: Pisma iz Soluna (1918), Pisma iz Indije (1928), Pisma iz Misira (1929), Novi svet ili u Americi godinu dana (1934) i Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta. (1940).
Bila je feministkinja i borac za ženska prava, dobrovoljka u Velikom ratu, odlikovana Ordenom Sv. Save četvrtog stepena. Svojim delom postaje nenamerna buntovnica srpske literature na prelazu vekova. Svojom biografijom, načinom života, finansijskom nezavisnošću, načinom oblačenja, senzibilitetom, odnosom prema čaršiji i javnom mnjenju, a nadasve impresivnom biografijom svetske putnice i temom svoje umetnosti, razbijala je barijere, anticipirajući modernu i samosvesnu srpsku intelektualku 21. veka. U Srbiji koja se intenzivno budila iz viševekovnog osmanlijskog dremeža i hitala ka Evropi i njenim vrednostima i načinu života, bila je više jedan izuzetak, čudnovatost i urbana legenda koja je inspirisala i neke zavereničke priče o njenom identitetu i zanimanju.
Za života poštovana od svoje domovine i savremenika, decenijama nakon smrti (1945.) biva potpuno zaboravljena, napuštena i skrajnuta. Ponovni susret Jelene J. Dimitrijević i srpske kulturne javnosti dešava se u poselednjih nekoliko godina, rezulitirajući mnoštvom naučnih i publicističkih radova, osvrta, jednom magistarskom tezom, jednom doktorskom disertacijom i dokumentarnim filmom.
Autorska biografija Jelene J. Dimitrijević mogla bi se sažeti u dve reči – žena i putovanje. Žena je bila glavna i, moglo bi se reći, jedina tema njenog opusa. Od prve zbirke pesama, pa sve do poslednjih beleški i rukopisa koji se čuvaju u depoima Narodne biblioteke Srbije, ona promišlja, analizira i ispisuje povest o ženi. Zaintrigirana je ženom svog vremena, onom koja, baš kao i ona sama, živi u istom istorijskom vremenu na prelazu vekova. Dijapazon njenih kretanja prostire se preko cele zemaljske kugle, od Sjedinjenih Država preko Soluna, Carigrada, Egipta ili, kako ga ona sentimentalno naziva biblijskim nazivom, Misira, preko Palestine, Sirije, Japana, Cejlona, Himalaja, Kine i Indije. Bila je Jelena svetska putnica par excellance i bila bi to u mnogim drugim kulturama. Godine e 1926-te, u 65-oj godini života otiskuje se put oko sveta tokom kojeg je obišla Istok: Tursku, Palestinu, Siriju , Liban. Svetu zemlju, Japan, Himalaje, Kinu i Indiju. Budući da je bila putopisac ljudi a ne predela, nezainteresovana za pejzaže i kolorit prirodnih lepota, već za konkretne žene sa kojima se susreće, dubina njenih opservacija posledica je posedovanja upravo kvaliteta koji su preduslov efikasne i plodotvorne interkulturalne komunikacije.
Zašto Jelena ima razumevanje za ta dva tako udaljena sveta? Kao Srpkinja razatpera je između istoka i zapada. Kulturološki i društveno ona je, može se reći, jednom nogom u Švedskoj, dok je drugom u Teheranu. Kulturološka matrica ženskog identiteta Srbije njenog vremena je duboko orijentalna, patrijarhalna i konzervativna. Istovremeno, ubrzani razvoj Srbije na prelazu vekova okreće Jelenu evropskim, zapadnim vrednostima kojima srpsko društvo, po svom unutrašnjem biću, ipak više pripada. Kolizija i sudar dva sveta i kulturološka razlika dva prostora prostora čine sa jedne stranu kolorit i lepotu ali sa druge izvesno šizofreno stanje kulture unutar koje se sukobljavaju ne toliko ekslicitne prakse, već prakse na dubljem unutrašnjem, psihološkom stanju kulture koje ovaploćuju stavovi i uverenja i sistemi vrednosti.
Na osnovu njenih putopisnih zapisa i sada je moguće uspostaviti matricu sprske kulturne diplomatije koja bi mogla imati dodatni kvalitet koji se baštini na osnovu istorijskog razvoja srspke kulture – duboko razumevanje i Zapada i Istoka koje nije razumevanje naučenog (koje se ne sme prenebrehnuti), već razumevanje po osećanju. Sižejne celine i motivske slike njene putopisne proze jesu lekcije koje bi svaki srpski karijerni diplomata trebalo da pročita. Jer Jelena je praktičarka kulturne diplomatije i to ne po zvanju već po senzibilitetu.
Da je naša savremenicia, ona bi dans bila ako ne diplomata, onda svakako digitalni nomad koji piše blog o najaktuelnijim društveno-političkim temama, a njene bi objave pretile hiljade pratilaca, od najviših donosilaca odluka do kolega novinara, od kojih mnogi ni danas ne bi imali smelost koju je ova žena onda posedovala. Otisnuvši se na put oko sveta u sedmoj deceniji života zadala je lekciju , ne samo potencijalnim putnicima, već i, što je daleko značajnije, srpskim karijernim diplomatama. U svetu od pre sto godina i pri tom žena imala je pravo na greške stupajući u komunikaciju sa predstavnicima/cama drugih kultura. Za razliku od nje mi danas, sa svim tehnološkim rešenjima i nepodnošljivom lakoćom dolaženja do informacija nemamo opravdanje ni za jednu. U današnjem interkulturalnom svetu po sili stvari i globalizacijskim procesima kulturna diplomatija Srbije ima zadatak da uči iz putopisne proze Jelene J. Dimitrijević osnovnu lekciju ove discipline: želja da se drugi i drugačiji prihvati i razume osnovni su preduslovi ovog zanata. Sve drugo dolazi kasnije.
Gordana Bekčić