Јелена Ј. Димитријевић, српска књижевница с почетка двадесетог века, прва је жена српског порекла која се у свом књижевном раду озбиљно бавила путописним литерарним дискурсом. Обишавши огромна пространства, од Далеког истока до Северне Америке, она је у наслеђе српској култури оставила велики број страница на којима је забележила слике из живота различитих народа, култура и држава. Њено индивидуално, емотивно и књижевно „улажење“ у друге културе, религије и народе преседан је у српској културој заоставшитини и први је модел квалитетне интеркултурне комуникације која је предуслов истинског и дубоког разумевања другог. Награђивана за живота и цењена од савременика и колега, ова је жена одмах после смрти пала у заборав, што нам је ускратило шансу да се упознамо с књижевним делима која су у српску културу, а посредно и политику, увела културну дипломатију највишег нивоа.
Јелена Ј. Димитријевић јединствена је појава спрске постреалистичке књижевности. Она је прва објављена прозна ауторка српске литературе: године 1897. објављена је њена књига „Писма из Ниша о харемима“, што је прво штампано књижевно дело српске културе које је написала жена. Она је новинарка и један од најплоднијих српских путописаца са пет објављених путописних дела: Писма из Солуна (1918), Писма из Индије (1928), Писма из Мисира (1929), Нови свет или у Америци годину дана (1934) и Седам мора и три океана. Путем око света. (1940).
Била је феминисткиња и борац за женска права, добровољка у Великом рату, одликована Орденом Св. Саве четвртог степена. Својим делом постаје ненамерна бунтовница српске литературе на прелазу векова. Својом биографијом, начином живота, финансијском независношћу, начином облачења, сензибилитетом, односом према чаршији и јавном мњењу, а надасве импресивном биографијом светске путнице и темом своје уметности, разбијала је баријере, антиципирајући модерну и самосвесну српску интелектуалку 21. века. У Србији која се интензивно будила из вишевековног османлијског дремежа и хитала ка Европи и њеним вредностима и начину живота, била је више један изузетак, чудноватост и урбана легенда која је инспирисала и неке завереничке приче о њеном идентитету и занимању.
За живота поштована од своје домовине и савременика, деценијама након смрти (1945.) бива потпуно заборављена, напуштена и скрајнута. Поновни сусрет Јелене Ј. Димитријевић и српске културне јавности дешава се у поселедњих неколико година, резулитирајући мноштвом научних и публицистичких радова, осврта, једном магистарском тезом, једном докторском дисертацијом и документарним филмом.
Ауторска биографија Јелене Ј. Димитријевић могла би се сажети у две речи – жена и путовање. Жена је била главна и, могло би се рећи, једина тема њеног опуса. Од прве збирке песама, па све до последњих белешки и рукописа који се чувају у депоима Народне библиотеке Србије, она промишља, анализира и исписује повест о жени. Заинтригирана је женом свог времена, оном која, баш као и она сама, живи у истом историјском времену на прелазу векова. Дијапазон њених кретања простире се преко целе земаљске кугле, од Сједињених Држава преко Солуна, Цариграда, Египта или, како га она сентиментално назива библијским називом, Мисира, преко Палестине, Сирије, Јапана, Цејлона, Хималаја, Кине и Индије. Била је Јелена светска путница пар еxцелланце и била би то у многим другим културама. Године е 1926-те, у 65-ој години живота отискује се пут око света током којег је обишла Исток: Турску, Палестину, Сирију , Либан. Свету земљу, Јапан, Хималаје, Кину и Индију. Будући да је била путописац људи а не предела, незаинтересована за пејзаже и колорит природних лепота, већ за конкретне жене са којима се сусреће, дубина њених опсервација последица је поседовања управо квалитета који су предуслов ефикасне и плодотворне интеркултуралне комуникације.
Зашто Јелена има разумевање за та два тако удаљена света? Као Српкиња разатпера је између истока и запада. Културолошки и друштвено она је, може се рећи, једном ногом у Шведској, док је другом у Техерану. Културолошка матрица женског идентитета Србије њеног времена је дубоко оријентална, патријархална и конзервативна. Истовремено, убрзани развој Србије на прелазу векова окреће Јелену европским, западним вредностима којима српско друштво, по свом унутрашњем бићу, ипак више припада. Колизија и судар два света и културолошка разлика два простора простора чине са једне страну колорит и лепоту али са друге извесно шизофрено стање културе унутар које се сукобљавају не толико екслицитне праксе, већ праксе на дубљем унутрашњем, психолошком стању културе које оваплоћују ставови и уверења и системи вредности.
На основу њених путописних записа и сада је могуће успоставити матрицу спрске културне дипломатије која би могла имати додатни квалитет који се баштини на основу историјског развоја срспке културе – дубоко разумевање и Запада и Истока које није разумевање наученог (које се не сме пренебрехнути), већ разумевање по осећању. Сижејне целине и мотивске слике њене путописне прозе јесу лекције које би сваки српски каријерни дипломата требало да прочита. Јер Јелена је практичарка културне дипломатије и то не по звању већ по сензибилитету.
Да је наша савременициа, она би данс била ако не дипломата, онда свакако дигитални номад који пише блог о најактуелнијим друштвено-политичким темама, а њене би објаве претиле хиљаде пратилаца, од највиших доносилаца одлука до колега новинара, од којих многи ни данас не би имали смелост коју је ова жена онда поседовала. Отиснувши се на пут око света у седмој деценији живота задала је лекцију , не само потенцијалним путницима, већ и, што је далеко значајније, српским каријерним дипломатама. У свету од пре сто година и при том жена имала је право на грешке ступајући у комуникацију са представницима/цама других култура. За разлику од ње ми данас, са свим технолошким решењима и неподношљивом лакоћом долажења до информација немамо оправдање ни за једну. У данашњем интеркултуралном свету по сили ствари и глобализацијским процесима културна дипломатија Србије има задатак да учи из путописне прозе Јелене Ј. Димитријевић основну лекцију ове дисциплине: жеља да се други и другачији прихвати и разуме основни су предуслови овог заната. Све друго долази касније.
Гордана Бекчић