Књига која је тема вечерашњег прилога (студија „Биографије старијих Ромкиња у Војводини“, Футура публикације, Нови Сад, 2001.) јесте зборник биографија старијих Ромкиња са нашег терена и представља један од резултата истраживачког рада полазница Женских студија у Новом Саду. Студенткиње које су извеле пројекат и саме су припаднице ромске етничке заједнице. Савладавши током школовања одређена знања и вештине, примениле су их практично у оквиру свог етничког окружења, а под вођством Свенке Савић, координаторке Женских Студија.
У изради пројекта коришћен је биографски метод Павле Фридове, тако да су постављена питања на општем плану типизирана и односе се на главне животне фазе: детињство, девојаштво, удају, брачни живот, најзначајније тренутке, професију, однос према децу, животну философију. Књига садржи двадесет биографија, од којих је три исприповедано на ромском а седамнаест на српском језику. Битно је назначити да је ово прва публикација која се бави животом ромских жена, и стога се може делимично дефинисати као феминистички пројекат. Нама се чини важније отварање перспективе из које је могуће непосредно, па макар и Делимично, ући у културни хоризонт ромске заједнице, што ова књига свакако чини. Систем стереотипа и предрасуда српске И сваке друге, такозване беле заједнице према Ромима је чињеница коју не морамо
посебно да објашњавамо. Када се, кроз причу ових жена, зађе у њихов свет, ствари попримају другачији облик и не можемо да се отргнемо осећању да нешто дебело није у реду у међуетничким односима у нашем непосредном окружењу. Женска судбина је у неку руку заједничка И глобална, разликујући се од географске ширине, порекла, боје коже, али архетипски контекст у општем смислу функционише у свим културама. Посебност женске ромске судбине у нашем, још увек патријархалном друштву јесте њена апсолутна социјална маргиналност,осујећеност у основним људским правима, сиротиња и трпљење.Скоро све учеснице пројекта потичу из веома сиромашних породица, у којима је детињство прошло без играчака и светлих успомена. Све оне су веома рано, још пре седме године, биле приморане да раде заједно са мајком, или да у кући чувају млађу децу док су родитељи били у надници. Из такве ситуације школовање женског детета делује као непотребно разбацивање и њега првенствено спречава мајка, пошто је њој у кући преко потребна помоћ. Све ове жене, међутим, сматрају неодлазак у школу за свој велики недостатак. Иако имају различите животне приче, све оне својим наследницама, првенствено унукама, саветују бригу за сопствено образовање, самосталност и идентитет. Интересантна је учесталост растурене породице која се по правилу дешава као последица одласка оца од куће, или просто следећом женидбом и стварањем нове породице. Стиче се утисак да је ромски мушкарац далеко нестабилнији у сукобу са реалним животом и свакодневним породичним обавезама него његова партнерка. Мајка је најзначајнија и најсветлија фигура у сећању ових жена, она је углавном измучена и напаћена тешким радом, у сталном напору да прехрани децу и сачува породицу.
Од мајке се уче сви могући занати и вештине, кување, кречење, обрада земље, чување стоке, одржавање куће, памћење породичних обичаја. Мајка је главни модел за идентификацију и једини је васпитач, по правилу строг и немилосрдан. Невиност је морална обавеза не девојке већ целе фамилије и стратегија њеног очувања до удаје, а, поред немаштине, следеће је поље препрека које ромску жену егзистенцијално ограничава. Истовремено, куповина младе је мање више општи ритуални облик, тако да је љубав као предуслов брака потпуно ирелевантна. Брачни живот већина ових жена памти као мукотрпну рутину свакодневице, испуњену одгајањем деце и радом. Ове жене углавном не поседују основно сексуално образовање и зато је абортус, често нелегалан, основни облик контрацепције. Ни од једне своје саговорнице креаторке пројекта нису чуле да се у планирању породице и очувању жениног здравља јавља супруг као равноправан учесник. Порођај, као и абортус је искључиво женска брига и обавеза. У домену верског идентитета и обичаја, скоро све саговорнице се изјашњавају као православке у чијим се породицама обележавају највећи хришћански празници, као и крсна слава, мада у исто време неке од њих верују,на пример, у задржавање душе умрлог члана породице у кући. Такво мешање хришћанских и паганских веровања Рома потпуно се поклапа са хоризонтом већинске српске културе где таквих појава такође има на претек.
Интересантно је (за нас нероме) да према врачању, прорицању судбине из кафе, пасуља, или карата, ове жене углавном имају скептично-негативан став, сматрајући тај начин долажења до новца неморалним, јер отвара могућност преваре и обмањивања. Најзначајнији догађаји у њиховом животу су углавном удаја, рат (Други светски), и рођење деце, посебно првог сина. Заједничка црта женских ромских судбина јесте једноличност свакодневице, без већих позитивних промена. Оне су највећи део живота провеле у истом месту, нису путовале нити упознавале људе других култура. Женски ромски идентитет или да се изразимо у стилу Одри Лорд, двоструко мањински идентитет, ограничио је ове жене на узак егзистенцијални простор од родитељске до мужевљеве куће, више мање без перспективе за радикалну промену на боље, како на финансијском тако и на мушко-женском плану. Има, ипак, нешто што никако не можемо да потиснемо а што израња из животних прича које су скупљене у овој књизи. Иако подређене, маргинализоване и осујећене, чини нам се да су ове жене унутар своје етничке заједнице управо таквим начином живота створиле једну поткултуру, чија основа лежи у односу мајке и кћери. Мајка као централна фигура детињства пресликава се у другом делу живота на лик свекрве која преузима функције водича и саветодавца, истовремено преносећи знања о културном наслеђу мужевљеве породице. У том троуглу можда се налази део решења проблема Ромкиња. Ако мајка дозволи образовање женској деци једна велика врата биће дефинитивно отворена и чини нам се да сав напор треба усмерити ка едукацији да нашњих младих мајки ромског порекла. Све друге препреке и пробелме живота у већинској не-ромској заједници не могу решавати Роми сами. Та горка пилула припада и нама, Другима, и док то не буде било схваћено и прихваћено промене у општем друштвеном смислу неће се скоро десити.
Емитовано на Трећем програму Радио Београда, 22.01.2003.
Објављено у зборнику текстова „Ромкиње“, Футура публикација, Нови Сад, 2007.