Писмо је интимна исповест, или је макар било у нека ранија времена док технологија и убрзање времена нису претили да убију мисао и личну ноту. У случају књиге Јелене Лозанић, на овим просторима скоро непознате и заборављене жене, емоција и патос који сенче текст били су неочекиван и лековит поклон
Покушај тумачења епистоларне литературе увек је склизак терен и могућа замка. Емотивни набој личног израза који ту литерарну форму чини посебном лако нас може заварати у процени дела које читамо. Писмо је интимна исповест, или је макар било у нека ранија времена док технологија и убрзање времена нису претили да убију мисао и личну ноту. У случају књиге Јелене Лозанић Фротингхам, на овим просторима скоро непознате и заборављене жене, емоција и патос који сенче текст били су неочекиван и лековит поклон. Завиривање у писма једне београдске госпођице с почетка прошлог века било је све само не ишчитавање интимног дневника жене у настајању.
Хуманитарни рад у Америци
Јелена Лозанић Фротингхам је жена која је јануара 1915. године, као представник Црвеног крста Краљевине Србије, отпутовала у Сједињене Америчке Државе и Канаду са задатком да скупља добротворну помоћ за српску војску и становништво. Као кћер Симе Лозанића, првог ректора Београдског универзитета и председника САНУ у два наврата, припадала је једној од најугледнијих српских породица тог доба. Њена књига – дневник, објављена тек 1970. године у издању Удружења носилаца Албанске споменице, у ствари су њена писма која је током америчке мисије слала својој сестри Ани која је, заједно са родитељима, остала у Србији. У периоду од скоро шест година Јелена је, испред Америчког одбора за помоћ Србији, чије је седиште било у једном њујоршком хотелу, са тимом људи, углавном Американаца, радила на прикупљању новчаних и материјалних средства које је слала у домовину. За тих неколико ратних и поратних година пар пута је уздуж и попреко пропутовала Канаду и Америку. Активности Одбора за помоћ Србији су, под њеном управом и организацијом, биле велике, разгранате и континуиране. У њих је спадало оснивање месних одбора и поткомитета, радионица у којима су америчке и канадске жене правиле завоје и шиле одећу за српске избеглице, држање предавања у женским клубовима, иступање у црквама, гостовање на универзитетима и пријемима у богатим америчким кућама.
У свим тим сусретима остварила је контакте са небројено много људи. Донатори новца за српски живаљ биле су најистакнутије личности јавног живота, попут бившег председника Теодора Рузвелта, америчких и канадских гувернера и сенатора, али и скромни свештеници Нове Енглеске и југословенски исељеници запослени у америчким рудницима. У пројектима Одбора њен највреднији сарадник био је Михајло Пупин, чији су углед, залагање и очински однос према Јелени отварали многа важна врата.
У народној ношњи битољског краја, како би показала сав колорит и шарм наше балканске, јужнословенске културе, ова млада жена је истрајно и са челичном вољом ишла ка остварењу своје визије – на сваки начин помоћи својој држави и земљацима. Интензитет рада Одбора и њеног ангажмана, као и њених сарадника, у то давно време, са далеко мање технолошких могућности него данас, у тој мери је импресиван да нам изгледа надреално да је неко могао да издржи такав темпо. Свака ситуација, скуп и простор били су за Јелену Лозанић довољно добра прилика да говори о српском страдању и напору да се Србија одбрани од непријатеља. Да ли је говорила испред радника, фармера, домаћица или елитних слојева америчког и канадског друштва, за ову је жену било небитно. Своје емотивне и психолошке дилеме и ломове, које анализира у писмима сестри, успевала је, тако млада, да освести и рационализује, не заборављајући шта је циљ њеног боравка у Америци. Свакодневни страх и зебња од дешавања у Србији, додатно појачани удаљеношћу од куће и најближих, представљају њене једине непријатеље у послу који је преузела на себе. Све друго било је ефемерно и потиснуто у далеки, други план. Количина новца, медицинске и робне помоћи коју је сакупио Амерички одбор више је него спектакуларна, нарочито ако имамо у виду да Сједињене Америчке Државе све до 1918. године званично не улазе у рат који је беснео у Европи. Само један између многих детаља је сума од 40.000 долара послата за закуп брода којим ће се српске избеглице пребацити у Француску, након повлачења преко Албаније.
Након ослобођења Србије и победе савезничких снага Јелена ће се вратити у Америку, сада са новим пројектом – да прикупља средства за српску ратну сирочад. У остварењу ове идеје највреднији сарадник био јој је њен будући супруг Џон Фротингхам. Он је својим личним новцем осамнаест година одгајао генерације српске деце по сиротињским домовима. Брачно-партнерски тандем Фротингхам помогао је преко две и по хиљаде српске сирочади, за шта су обоје од краљевине СХС добили највиша одликовања, баш као и многи чланови Америчког одбора, донатори и добротвори, а све то уз залагање ове жене код српске владе.
Посвећеност, храброст и хуманост
Читање Добротворне мисије за Србију у многим аспектима представља посебно искуство. Аутобиографски карактер сваког дела баца увек другачије, интимније светло на историјску епоху коју покрива, што мемоарску и епистоларну књижевност чини унутрашњим погледом на одређено доба, па тиме и дубљим сведочанством, из прве руке. Повесну лекцију о српској држави, друштву и југословенској идеји добијамо овде кроз око интелигентног, политички освешћеног учесника и посматрача.
Ауторка књиге је у двострукој позицији у односу на историјски – биографски тренутак у којем живи пуним капацитетом. Она је неко ко је унутра, у жижи ратних дешавања, али је истовремено и спољни актер, што њеној прози даје својство посебног политичко-културолошког документа. Јеленина измештеност у простору, али не из емоције и снажног унутрашњег осећања идентитета и припадања, обезбедила је дар да прецизним оком уочава специфичности културе и људи међу које је дошла по задатку, да јасно сагледа сопствену улогу у политичком процесу, али и да осети дирљиву лепоту, трагику и изузетност онога што за њу отаџбина представља.
Књига детаљно прати активности Одбора за помоћ Србији, пружајући кроз ауторкине опсервације обавештења о масовној подршци и дивљењу америчког и канадског народа према ономе што је српски народ пролазио у ратним годинама. Кулминација политичке подршке била је част указана Српској војној мисији која, јануара 1918. године, присуствује излагању историјских »Четрнаест тачака«* председника Вудроа Вилсона у америчком Конгресу, чему заједно са својим оцем, као једним од чланова делегације, присуствује и Јелена Лозанић. На многим местима њена писма преносе данас потпуно заборављено дивљење и поштовање Сједињених Америчких Држава и Канаде према Србији и њеним грађанима, што у садашњем тренутку, након двадесет година мучних и компликованих билатералних односа са једином преосталом глобалном суперсилом, може да отвори простор за размишљање и редефинисање бројних неуралгичних политичких тема.
Дирнута пажњом и помоћи коју су непознати и скромни људи пружали њеном народу, ова би жена остајала тврда и бескомпромисна у непријатним ситуацијама неразумевања и подсмеха са којима се такође суочавала, дајући тако млада и виспрена маестралне дипломатске лекције далеко искуснијима од себе. Опречна и некада мучна искуства кроз која је пролазила нису је спречила да, сумирајући свој рад, као највредније сећање издвоји ту »пружену руку овог света мојој земљи и мом народу у претешким његовим данима и годинама«. Ова је књига и повест о једној младости посвећеној вишем циљу и идеји да је »наш живот само безначајан тренутак (…) због чега нам ваља покушати да по нашем нестанку оставимо за собом ма и најсићушнији траг доброг«.
Заборављање себе у граничној ситуацији рата и смрти својствено је човеку. У политичко-антрополошком смислу дело Јелене Лозанић на трагу је основних постулата шта човек уистину јесте. Сазнање да иза свега стоји девојка од тридесет година оставља нас заћутане и запитане над нама самима. Када освестимо чињеницу у коликој мери је, у тако раној младости, требало имати образовања, културе, социјалне интелигенције и храбрости да се укорачи у огроман и неизвестан пројекат на другом крају света, неминовно нам се намеће обавеза поређења онога тада и овога у чему обитавамо ми, данашњи становници државе чијем је спасу ова жена посветила најлепше године своје младости. Није Србија тог доба била земља из снова, нити колевка демократије. Била је мала, неразвијена и заостала земља, са огромним бременом убиства краљевског пара Обреновић. Али изгледа, бар у случају Јелене Лозанић и њој сличних, с људима на јавној сцени од истинског убеђења и интегритета.
Имамо ли културу добротворног рада?
Српско друштво нема системски развијену културу мисионарског и добротворног рада. Таква врста политичког ангажмана на широј друштвеној равни није нам блиска. Способност саосећања са другим и конкретна акција у покушају да му се помогне у нашој култури још увек најбоље делује на плану индивидуалне акције. Наратив о српском домаћину, доброчинитељу и пријатељу у невољи важан је део културолошке матрице која опстојава у српској историји, још од епохе када је усмена књижевност била носилац колективног памћења. Тај наратив један је од темеља нашег идентитета као људи, а онда и припадника друштва у којем живимо. И то је једна од злата вредних кроки сличица у мозаику који називамо »српским менталитетом«.
У тренуцима опште малодушности која траје већ деценијама, при суочењу са хроничном дијагнозом изневерених очекивања и историјски доказаном позицијом Србије као земље у покушају, једна од ствари која нас теши и подиже свакако је идеја о спремности нашег човека на жртву и давање. И можда је баш историја Првог светског рата, чији је савременик била и ова жена, један од најочигледнијих примера те истине. Довољно је да прочитамо њена писма, или да завиримо међу корице „Дана шестог“ Растка Петровића, па ћемо видети у коликој мери је обичан човек у стању да буде велики. Али, једно је индивидуални ангажман, потреба или чак нужност да се дајемо. Лични акт херојства и спремност да се до крајњих граница предамо идеји већој од себе – смрти зарад живота, слободе и идеје, опроштају или забораву неопростивог – чин је који оне који су то у стању издиже у благослов човечности који се не излива на сваког. И као такав увек је питање личног избора, воље и слободе.
Сасвим друга, сложенија и тежа прича јесте васпитавање читавог друштва у смеру подразумевајуће бриге о другом до себе, без обзира на то да ли је у питању сународник или неко просторно далек и непознат. Као да су претходне деценије беде, смрти и потпуне ишчашености вредносног система извукле из нас сву несолидност карактера. Дневник Јелене Лозанић импресивна је прича о посвећености, храбрости и визији. То је прича о предавању себе циљу који надилази опсег приватности и личног интереса, што данас личи на научну фантастику. Ова жена је била спремна да заборави године свог живота и посвети се истинском патриотизму у пракси. Плаши нас помисао да овакве људе у Србији данас ретко ко може да разуме. Разлог је једноставан – таквих међу нама нема много. У данашњем српском друштву не постоји морална вертикала ни консензус елите (сиц!) и грађана око основних цивилизацијских вредности – шта јесте исправно, шта јесте истина, шта јесте нека општа визија будућности.
Практичари родољубља овде су данас једино обични, невидљиви грађани који иду на посао, воле своју децу и плаћају рачуне. У јавном говору медијског циркуса прича о патриотизму своди се на две ствари: јалову причу о Европи као монети за поткусуривање једних да задрже позиције, док други који би да се истих докопају перманентно вежбају граматику – мењају Србију кроз падеже, без да ишта сувисло кажу.
Недостатак истинске елите која је мотор друштвено-политичког напретка мрви нас лагано и сигурно, па стога још увек тапкамо у мраку својих историјских заблуда. Једна млада жена 1915. године је знала да се величина постиже само ако има искрене вере, убеђења и љубави. Њено угледно порекло, образовање и ширина свакако су били предуслови евентуалног успеха мисије коју је преузела на себе. Али без искрене вере да као појединац може нешто да учини и промени, а што провејава кроз њена писма на свакој страни књиге, ништа се од тога што је радила не би догодило.
Данашње српско друштво на супротној је страни вредносне вертикале коју је следила Јелена Лозанић Фротингхам и зато је наша перспектива мрачна и апатична. Након свих изгубљених и промашених војевања у име патриотизма, да ли је поглед у једну жену огледало у којем ћемо видети своје суморно лице? Грађанска култура на којој су она и њој слични појединци у нашој историји одгајани прети да нестане у реалитију политичко-културолошке имитације живота, с том разликом што су Фарме и Дворови само цртани филм који гледамо пред спавање након колективне хипнотичке клоаке свакодневице.
Митологизација историје која упорно позиционира српску нацију као вечну жртву, позитивног јунака и моралног победника изгубљених битака представља највећу препреку у културолошкој еволуцији српског друштва. Да би се као колективитет уопште приближили вредностима грађанског друштва морамо закорачити у еволутивни процес разбијања илузија. Он може и морао би почети од унутрашњег убеђења да сваки дан наших личних биографија пружа могућност да се нешто уради за друштво у којем живимо, без очекивања икакве опипљиве надокнаде осим осећања да је, по речима Јелене Лозанић, »велика милост била изливена нада мном да у току свог рада успем не само да материјално помогнем свој народ већ и да пронесем име Србије кроз сва та огромна и далека пространства Новог света«. Докле год се буде ишло у супротном смеру, од личног интереса под кловновски тужном маском патриотизма, ноге и главе остаће нам заробљене у блату.
Гордана Бекчић
http://www.republika.co.rs/498-499/27.html
* У њих спадају: јавна дипломатија; слобода поморске пловидбе; укидање свих економских препрека; снижавање националног наоружања; решавање колонијалних захтева; одлазак страних трупа са руске територије; одлазак страних трупа из Белгије; ослобађање Француске с корекцијом границе у Алзасу и Лорени; стварање Италије у њеним националним границама; слобода за аутономан развој народа Аустро-Угарске; евакуација Румуније, Србије и Црне Горе и прилаз мору за Србију; аутономан развој за нетурске народе у Османлијском царству и слободан пролаз кроз Дарданеле; стварање Пољске с излазом на море; оснивање Друштва народа, које ће бити гарант независности малих држава.