Бројне су спортске дисципине које се негују и у другим срединама, али Србија на терену губљења времена и паметовања без покрића често рађа шампионе. Један од омиљених спортова је ничим изазвана опседнутост и јалово бављење тајним службама и безбедносним структурама на кафанском нивоу чаше и флаше, а да се најчешће ништа од свега тога нити разуме нити познаје.
Сваки Србин има неког свог у служби па тако „чим га видиш знаш ко је“ није ништа друго него препорука да је онај који неког има и сам важан јер „зна човека“ који зна. Кад би се којим случајем десило да исти кукавац треба да наброји пар имена званичних функционера поменутих структура вероватно би се већина сетила неког тамо Леке Ранковића. Никоме не би пало на памет да култура (сиц!) државне и националне безбедности Србије има сасвим другачији корен који је дубљи од свих дубина које нека тајна архива може да чува. Тај се корен зове Свети Сава.
Читав развојни лук биографије Растка Немањића, потоњег Саве Српског, јесте сведочанство о високо развијеној безбедносној култури и разумевању националне безбедности на највишем, светском нивоу. Савино наслеђе аутентичан је и несумњив доказ стратешког приступа кључним безбедносним питањима државе, поретка и нације.
Од романтичне приче о бежању на Свету Гору, замонашења и брзог напредовања у православној заједници, изградње Хиландара са остарелим оцем, повратка у Србију зарад мирења завађене браће, преноса моштију и устоличења култа Симеона Мироточивог чиме је започето успостављање светородне династије, писања Карејског, Студентичког и Хиландарског типика, стварања Законоправила којим је дефинисан низ црквених и световних прописа у тадашњој држави, победе у борби за самосталност српске цркве, па све до путовања у Свету Земљу – Савин је живот проткан интензивном дипломатијом која је имала за циљ само једно, безбедност и опстанак српске државе. Лично пишући Житије Светог Симеона он је устоличио култ свог оца као првог српског свеца што је додатно обезбедило државу, отворио ново поље борбе за аутокефалност и дао пример српском монаштву у ком правцу треба да се развија српска духовна литература.
Кључни потези који је Сава повлачио, од којих су многи описани у његовим житијима које ће написати Доментијан и Теодосије, нису ништа друго него делови пажљиво планиране стратегије националне безбедности. Она се морала мудро водити на више фронтова, од Рима и Венеције до Константинопоља и Јерусалима, узимајући у обзир шири друштвено-политички контекст у којем је Немањина држава стасавала од мале жупаније до највеће политичке и војне силе Балканског полуострва средином 14. века. Да ли је сваки детаљ Савиног живота био прецизно испланиран није толико важно. У контексту факта и чињеница неке се ствари не знају, неки подаци су неповратно изгубљени, неки недоступни а неки нису ни бележени. Важно је, међутим, то да када се деловање Светог Саве погледа из шире перспективе, постаје јасно да његова биографија ни у једном важном апексту није инцидентна већ брижљиво вођена.
Због свега тога Свети Сава Српски јесте и остаће кључна личност српске историје и једини истински „отац нације“ што обавезује да се његовом наслеђу у будућности прилази још озбиљније, имајући у виду и ову димензију његовог рада која је веома често за сваку државу и заједницу од кључног значаја. У широкој историјској перпективи Савино дело је нуклеус из које се са сваком новом генерацијом обнавља српска култура. Колико је она данас на трагу његовог учења, друго је и прилично озбиљно питање којим се морају бавти сви грађани Србије, јер је Савин легат наслеђе свих нас данашњих који живимо овде.
Оно што се не би смело јесте стављање Светог Саве у исту раван са другим горостасима српске историје зато што је непристојно. Без Тесле, Пупина и Миланковића савременог света у којем живомо свакако не би било. И то је чињеница на коју као грађани треба да будемо поносни и коју смо у обавсези да негујемо. Трагедија опште културолошке аљкавости и неписмености која је у нашем друштву постала мода јесте у томе да се заборавља да без Светог Саве данас не би било Срба. Својом је биографијом Немањин најмлађи син успоставио државу и цркву, изградио правно-политичке темеље срспке државности, чврсто позиционирао Србију на мапи хришћанске Европе, осигурао опстанак династије и трасирао правац у којем ће се развијати српска култура, од књижевности до архитектуре. Интегралност Савине биографије експлицитно сведочи да је унутрашња потка његовог живота била чврста, унутрашња стратегија националне безбедности коју је Растко Немањић спроводио системски, са јасно дефинисаним циљевима, визијом и конкретним акционим планом, што га истински профилише као првог шефа државне безбедности Србије.
Ако је тачна опаска са почетка да Срби много воле тајне службе онда је крајње време, ако себе сматрамо одговорни грађанима којима је стало до сопственог живота у сопственој земљи, да се окренемо стратегији безбедности коју је утемељио Растко Немањић. Свако појединачно и као друштво. И да кренемо од читања, писмености, образовања, информисаности и одговорног грађанског понашања према себи и својој заједници. Илије Чворовића требало би да нам је преко главе , пошто га срећемо у више примерака на сваком кораку.
Објављено у Културном додатку дневног листа Политика, 30. јануара 2020. године