Brojne su sportske discipine koje se neguju i u drugim sredinama, ali Srbija na terenu gubljenja vremena i pametovanja bez pokrića često rađa šampione. Jedan od omiljenih sportova je ničim izazvana opsednutost i jalovo bavljenje tajnim službama i bezbednosnim strukturama na kafanskom nivou čaše i flaše, a da se najčešće ništa od svega toga niti razume niti poznaje.
Svaki Srbin ima nekog svog u službi pa tako „čim ga vidiš znaš ko je“ nije ništa drugo nego preporuka da je onaj koji nekog ima i sam važan jer „zna čoveka“ koji zna. Kad bi se kojim slučajem desilo da isti kukavac treba da nabroji par imena zvaničnih funkcionera pomenutih struktura verovatno bi se većina setila nekog tamo Leke Rankovića. Nikome ne bi palo na pamet da kultura (sic!) državne i nacionalne bezbednosti Srbije ima sasvim drugačiji koren koji je dublji od svih dubina koje neka tajna arhiva može da čuva. Taj se koren zove Sveti Sava.
Čitav razvojni luk biografije Rastka Nemanjića, potonjeg Save Srpskog, jeste svedočanstvo o visoko razvijenoj bezbednosnoj kulturi i razumevanju nacionalne bezbednosti na najvišem, svetskom nivou. Savino nasleđe autentičan je i nesumnjiv dokaz strateškog pristupa ključnim bezbednosnim pitanjima države, poretka i nacije.
Od romantične priče o bežanju na Svetu Goru, zamonašenja i brzog napredovanja u pravoslavnoj zajednici, izgradnje Hilandara sa ostarelim ocem, povratka u Srbiju zarad mirenja zavađene braće, prenosa moštiju i ustoličenja kulta Simeona Mirotočivog čime je započeto uspostavljanje svetorodne dinastije, pisanja Karejskog, Studentičkog i Hilandarskog tipika, stvaranja Zakonopravila kojim je definisan niz crkvenih i svetovnih propisa u tadašnjoj državi, pobede u borbi za samostalnost srpske crkve, pa sve do putovanja u Svetu Zemlju – Savin je život protkan intenzivnom diplomatijom koja je imala za cilj samo jedno, bezbednost i opstanak srpske države. Lično pišući Žitije Svetog Simeona on je ustoličio kult svog oca kao prvog srpskog sveca što je dodatno obezbedilo državu, otvorio novo polje borbe za autokefalnost i dao primer srpskom monaštvu u kom pravcu treba da se razvija srpska duhovna literatura.
Ključni potezi koji je Sava povlačio, od kojih su mnogi opisani u njegovim žitijima koje će napisati Domentijan i Teodosije, nisu ništa drugo nego delovi pažljivo planirane strategije nacionalne bezbednosti. Ona se morala mudro voditi na više frontova, od Rima i Venecije do Konstantinopolja i Jerusalima, uzimajući u obzir širi društveno-politički kontekst u kojem je Nemanjina država stasavala od male županije do najveće političke i vojne sile Balkanskog poluostrva sredinom 14. veka. Da li je svaki detalj Savinog života bio precizno isplaniran nije toliko važno. U kontekstu fakta i činjenica neke se stvari ne znaju, neki podaci su nepovratno izgubljeni, neki nedostupni a neki nisu ni beleženi. Važno je, međutim, to da kada se delovanje Svetog Save pogleda iz šire perspektive, postaje jasno da njegova biografija ni u jednom važnom apekstu nije incidentna već brižljivo vođena.
Zbog svega toga Sveti Sava Srpski jeste i ostaće ključna ličnost srpske istorije i jedini istinski „otac nacije“ što obavezuje da se njegovom nasleđu u budućnosti prilazi još ozbiljnije, imajući u vidu i ovu dimenziju njegovog rada koja je veoma često za svaku državu i zajednicu od ključnog značaja. U širokoj istorijskoj perpektivi Savino delo je nukleus iz koje se sa svakom novom generacijom obnavlja srpska kultura. Koliko je ona danas na tragu njegovog učenja, drugo je i prilično ozbiljno pitanje kojim se moraju bavti svi građani Srbije, jer je Savin legat nasleđe svih nas današnjih koji živimo ovde.
Ono što se ne bi smelo jeste stavljanje Svetog Save u istu ravan sa drugim gorostasima srpske istorije zato što je nepristojno. Bez Tesle, Pupina i Milankovića savremenog sveta u kojem živomo svakako ne bi bilo. I to je činjenica na koju kao građani treba da budemo ponosni i koju smo u obavsezi da negujemo. Tragedija opšte kulturološke aljkavosti i nepismenosti koja je u našem društvu postala moda jeste u tome da se zaboravlja da bez Svetog Save danas ne bi bilo Srba. Svojom je biografijom Nemanjin najmlađi sin uspostavio državu i crkvu, izgradio pravno-političke temelje srspke državnosti, čvrsto pozicionirao Srbiju na mapi hrišćanske Evrope, osigurao opstanak dinastije i trasirao pravac u kojem će se razvijati srpska kultura, od književnosti do arhitekture. Integralnost Savine biografije eksplicitno svedoči da je unutrašnja potka njegovog života bila čvrsta, unutrašnja strategija nacionalne bezbednosti koju je Rastko Nemanjić sprovodio sistemski, sa jasno definisanim ciljevima, vizijom i konkretnim akcionim planom, što ga istinski profiliše kao prvog šefa državne bezbednosti Srbije.
Ako je tačna opaska sa početka da Srbi mnogo vole tajne službe onda je krajnje vreme, ako sebe smatramo odgovorni građanima kojima je stalo do sopstvenog života u sopstvenoj zemlji, da se okrenemo strategiji bezbednosti koju je utemeljio Rastko Nemanjić. Svako pojedinačno i kao društvo. I da krenemo od čitanja, pismenosti, obrazovanja, informisanosti i odgovornog građanskog ponašanja prema sebi i svojoj zajednici. Ilije Čvorovića trebalo bi da nam je preko glave , pošto ga srećemo u više primeraka na svakom koraku.
Objavljeno u Kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, 30. januara 2020. godine