Svakako ste bar jednom u životu učestvovali, makar kao pasivni učesnik sa kanabeta a ispred malog ekrana TV prijemnika, u nekom kvizu znanja. Ako ste moj ispisnik, onda ste se kao dete sigurno neformalno obrazovali uz Kviskoteku četvrtkom u 9 i Olivera Mlakara koji vas je, ako ste od te fele, trajno zarazio potrebom za mentalnim gimnastičkim razgibavanjima.
Kažu da je je mozak mišić te da mu je trening nasušna potreba. Koliko stižem poštujem to pravilo, bilo tačno ili ne, jer uvek se setim one Lanetove ako ne škodi onda valjda koristi. Kao nepatvoreni cinik Lane će i serviran tekst začini finalnom politurom, te i od prosečnog napraviti posebno, tako da ga nije zgoreg pažljivo slušati šta govori. Tako i ja, opsetim se kad god mogu pa sednem uz Slagalicu, Tragače i ostale kvizove, pitalice i mozgalice čisto da ne zaglibim baš. E tako i ja sad vas pitam koja reč nedostaje u sledećem nizu: komunikacija, interakcija, digitalizacija, globalizacija, integracija…
Ovaj naš svet kakav je da je naš je i jedini koji imamo. Jedan i jedinstven, a mi unutar njega različiti u svakom najsitnijem detalju, toliko da nijedna pahulja koja padne na Zemljin šar nije ista kao sestre joj. Tako smo i mi, homo sapiensi, u spletu četiri aminokiseline dobili u genetskom zapisu princip razlike kao fundament. Ironija ove istine tragična je saga o čoveku od njegovog postanja. Koliko god nam je mišić u glavi dar od Boga nesamerljiv, izgleda da u razlici lepotu nismo našli jer se oko razlike, prave ili isprojektovane, uglavnom krvarilo, ubijalo, rušilo i palilo. U toj tragici postoji, gle paradoksa, i jezivo smešna strana priče: svako od nas, pojedinačno i kolektivno, svoju razliku shvata kao prednost nad Drugim, pa na toj pretpostavci izvodi proces zaključivanja, koji nužno dovodi do pogrešnih zaključaka jer je početna hipoteza u biti pogrešna.
Tako je razlika, umesto da bude prostor beskrajnih mogućnosti, bogatstvo i privilegija ljudske vrste shvaćena, prigrljena i zloupotrebljena kroz vreme kao tačka razdora, stradanja i večno opravdanje za nedostignut ideal da smo kao vrsta jedno te da, shodno tome, i kao društvo i civilizacija treba da budemo jedno. Možda nas je jedino epidemija kuge od pre par vekova u kratkom trenu vremena spojila u to jedno. A onda je jednoga dana došao Internet kao kvantni skok u nepoznato, beskrajno i neiscpno prostranstvo u kojem smo postali neki novi mi. Internet nas je povezao u jedno globalno društvo, Makluanovo selo ili već nešto. Globalno svakako.
Ako jednoga dana neka druga misleća vrsta bude šetala našom Majkom Zemljom umesto nas i bude tumačila naše artefakte, ukoliko ih uopšte bude bilo, verujem da će se kao jedna od demarkacionih linija u razvoju ljudske vrste svakako uzimati pojava Neta. Svedoci smo u sostvenim životima da ništa nije ostalo isto od trenutka kada smo stupili u javni prostor globalne mreže. U početku je sve to bilo nekako novo, nepoznato, grozničavo privlačno i puno obećanja. I danas je, da se ne lažemo. Naše biografije daleko su potencijalno bogatije i ispunjenije samim postojanjem mreže koju možemo upotrebiti za ostvarenje ličnih želja, ambicija, snova i planova. I olakšava život svakako. Ali zbog čega nam je život kao takav izgubio na jednostavnosti? I na lakoći? Da li se možda samo meni čini da je tako, ali ne mogu a da ne postanem setna kada gledam neki stari, ne daj bože, crno-beli film u kojem je nit nečijeg života ispredena oko jednog događaja, jedne ljubavi, jedne situacije, jednog telegfonskog poziva, zalutalog pisma, oko jedne smrti ili jednog rastanka.
Pravolinijska putanja ličnih sudbina koja je manje-više bila sociološki okvir života bezmalo svih generacija od nedavno je potpuno nezamisliva. Danas smo na dnevnom niovu multilateralni, virtuleni, na najmanje dva mesta u isto vreme – on lajn i of lajn. Stručnjaci ovo zovu šizofrenija a vi zajedno sa mnom vidite šta ćete. Danas smo onlajn 24/7, uvek dostupni, u vezi sa svima svakog trenutka, u stanju da sve svoje profile, sajtove i blogove redovno održavano i zasipamo sadržajem. Toliko smo aktivni i ubrzani da mi se čini da srećemo sebe u mimohodu u predsoblju. U jurnjavi da se „nakačimo“ „šerujemo“ „postanemo vidljivi“, „nađemo besplatan vajerles“ svi mi oko mene, uključujući i moju personu, ličimo na psa koji juri svoj rep. Problem je jedino što nam je rep davno otpao a njegov nam patrljak ostao na završetku leđa, što implicira da ćemo, ako se samo još malo ubrzamo, sami sebe poljubiti u znate već šta. A ko se bavi tom sportskom discipinom nije viđen za poštovanje ni za uvažavanje.
Ako se ne varam i pomozite ako to ipak činim, jedan božji dan još uvek ima 24 sata. Ako je to tačna pretpostavka, onda nužno sledi da vreme koje trošimo na „obrađivanje“ profila zakidamo na nekoj drugoj strani. Ako opet vidimo, a to jeste tako, da najveći broj nas uglavnom postavlja svoje „sadržaje“ (gde sam bio/bila, šta sam radio/la, gde sam pio/la kafu…), onda nužno sledi da ipak fizički tokom tih 24/7 mi radimo nešto, idemo tamo-ovamo, obavljamo neke radnje.
Pa gde je glič i kvaka 22 i na kom smo mestu zakinuli da bi imali vremena za sve ovo? Pa u mentalu koji potrošimo, odnosno ne potrošimo u tim manuelnim radnjama. Postavljamo postove i tvitove u sred događaja kojem prisustvujemo makar se radilo i o rođendanu sopstvenog deteta. Sedimo na konferenciji koju pratimo na tviteru a govornike ni ne gledamo. Sa linka na link, sa bloga na tvit, sa posta na skajp – idu naši dani u elektronskim formatima, a ljudi na tom putu koje srećemo sve su manji, sitniji, nevidljiviji i beznačajniji. U šumi šumova koje generiše tehnologija koju koristimo kao bi predstavili sebe, „prodali“ svoju ekspertizu, kapacitete, pozicionirali se, postali „influenseri“ odjekuje jeziva tišina neslušanja i neuočavanja drugih.
Povezivanje žičnim i bežičnim kanalima komunikacije uslovilo je da smo kapsulirani jedni pored drugih unutar svojih virtuelnih biografija, nesposobni da se posvetimo „klasičnim“ sociološkim formatima – razgovoru, debati, udubljivanju u drugog, empatičnom iskoraku iz sebe iz jednog jedinog razloga – vremena za to nemamo. Ironijski kopernikanski obrt prosto vrišti iz ove antroploške pat-pozicije: u posedu smo neverovatnih novih tehnologija koje sve u svom bitku imaju kao produkt olakšanje ljudskog života na svakodnevnom niovu, uštedu vremena i sabijanje tehničkih radnji na manje forme, a nikada usamljeniji, osamljeniji, napupšteniji, otuđeni i nesrećni.
Šta to govori o nama? Da nas je tehnologija odvojila jedne od drugih. Ili pak zec leži u nama? Da li svaki revolucionarni pomak koji napravimo mora prvo da ode u pravcu radikalno destruktivne primene te da kao laboratorisjki pacovi učimo kroz seriju pokušaja i grešaka? Atomska energija najrečitiji je primer iz nedavne prošlosti koji dokazuje tezu. Šta govori o nama činjenica da imamo sve više elektronskih prijatelja i poznanika a dogovaramo kafu u realnom vremenu sa prijateljicom uz deset telefonskih poziva, uklapanja rasporeda i centriranja lokacije za ispijanje iste kao da lansiramo Apolo 11? Svakako da je pritisak profesionanih obaveza koje obrnuto srazmerno rastu u odnosu na količinu novca koji zarađujemo jedan od uzroka, ali da li je baš sve u tome?
Da li nam je liberalni kapitalizam i globalno tržište radne snage krivo baš za sve? Da li je nešto sakriveno i u onoj priči o kvizu i Oliveru Mlakaru? Dok postavljam „sadržaj“ na Fejbuk ili Tviter, ja sam a i vi ušuškana u pola kvadrata prostora koliko zauzima moje telo i računar. Ako i bude interakcije i komentara na ekranu, uvek imam privilegiju neodgovaranja, banovanja, brisanja, odgođenog odgovoranja na upit ili šta god mi bilo na listi želja. Živ čovek, međutim, sa druge strane stola, to je već mnogo ozbiljnija situacija, do te mere da je ugrožavajuća za samodoživljaj sopstvenog ega. Živ čovek – to su oči, to je lice u lice, to je nužnost akcije i reakcije u realnom vremenu, sučeljavanje stavova, razlika (sic!), duel i sukob.
Drugi čovek traži od nas splet najsloženijih kognitivno-psiholoških radnji na mikroplanu: govor tela, mimika lica, ukrštanje stavova, rečitost, argumentacija, elaboracija, kontrateza, antiteza, šlagvort, proces zaključivanja unutar ograničenog broja elemenata…. Jednom rečju Drugi traži mišljenje. A ono je privilegija koja, svojim bivanjem pretpostavlja odgovornost, obavezu, disciplinu prema sebi i sagovorniku, a sve je to težak kuluk u današnje doba koje je ubrzano do pucanja po šavovima. Zbog toga i u kafani danas više od polovine gostiju sedi i grozničavo bulji u telefon kao u delfijski orakl iz koga svakog trena može da izađe sama suština postojanja.
E zbog toga nam Internet ništa nije kriv. On je čarobna mogućnost, obećanje i novi horizont koji ljudi treba da osvoje kao bi sa njega pogledali u sledeći. Šta radimo i zašta ga koristimo pitanje je naše sociološke, mentalne i psihološke zrelosti kao pojedinaca ali i kao vrste. Bojim se da stvar stoji upravo suprotno od onoga što ljubitelji na „samo tradicionalno“ misle o Internetu kao đavoljoj raboti. Nismo mi njegove već je on naša žrtva. Krivi smo mi.
A reč koja nedostaje u nizu sa početka? Za mene svakako banalizacija.