Sudbina žene na Balkanu mučna je i puna stradanja, tragedija u više činova, baš kao i istorija zemalja i naroda. Žene su bile i ostale zaboravljene heroine svih ratova i pogibelji. A ponekad bi održanje života, njegovo spasavanje i negovanje bio veći podvig od podnošenja žrtve „za kralja i otadžbinu“. Priče o ženskom herojstvu nisu, na žalost, pogodne za dobar storiteling o čojstvu i junaštvu. Čak ni ako ste Milunka Savić, jer na kraju ipak završite kao čistačica u Hipotekarnoj banci. S Legijom časti na grudima. One, pak, koje se drznu da dirnu u „muška posla“ i struku, probijaći granice opšteprihvaćenog mišljenja, prođu specijalan tretman. Kako za života, tako i nakon njega. I, bivaju često zaboravljene. Jer, zaborav je osveta malih umova, uskog duha i beznačajnih ljudi. Pošto se u tuđoj veličini najoštrije vidi sopstvena manjkavost.
Jedna od takvih veličina je Draginja (Draga) Ljočić, prva žena u Srbiji sa doktoratom iz medicine, prva srpska lekarka i četvrta žena u Evropi koja je odbranila doktorat iz medicinskih nauka. Rođena je u Šapcu 1855. godine u imućnoj cincarskoj porodici. Osiromašenje familije, sticajem nesrećnih okolnosti jednog sudskog procesa, iz korena je promenilo život ove žene. Oskudica i gubitak bogatstva nisu, međutim, osujetili njen intelektualni put. Zahvaljujući učiteljici Persidi Pinterović koja je, zapazivši njen neobičan intelekt, uzima sebi u Beograd, Draga završava Višu žensku školu. Na studije medicine odlazi zahvaljujući bratu, koji je odvodi sa sobom u Švajcarsku, podržavši je tokom studiranja na Medicinskom fakultetu u Cirihu. Studije završava 1878. godine, odbranivši disertaciju pod nazivom „Prilog operativnoj terapiji fibromioma materice“, koju će tamo i objaviti.
Diploma doktora medicine, koja je trebalo da bude loto tiket za karijernu premiju svršene doktorke „medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti“ i čist dobitak za srpsko zdravstvo koje vapi za školovanim lekarima, ispostavila se kao nedovoljna. U Srbiji druge polovine 19. veka visprena i obrazovana žena nije dobrodošla. Osujećena, isključivo zbog svog pola, da radi u državnim bolnicama, prinuđena je da dugo godina obavlja privatnu praksu. Tek će na intervenciju kraljice Natalije Obrenović dobiti državnu službu, ali će brzo bez nje ostati, kada podigne glas protiv toga da za isti posao bude manje plaćena nego muške kolege.
Prepreke, međutim, nisu bile samo pravno-formalnog karaktera. Daleko veće, teže i bolnije bile su one kulturološke i socijalne. Neprihvatanje žene kao kolege, intekektualca, a naročito, boljeg lekara, bio je opšteprihvaćen način mišljenja. I odnosa prema takvoj ženi koja je bila posmatrana kao greška u sistemu. Suočena s podozrenjem, i neprihvatanjem, Draga će svojom biografijom postati istinska praktičarka feminizma. Njen život postaje priča o četiri paralelna puta – lekarskom, aktivističkom, humanitarnom i patriotskom. Obrazovana u duhu radikalnih, socijalističkih ideja, s kojima dolazi u dodir tokom švajcarskih dana, Draga će dodatno izoštriti progresivne stavove koji će je opredeliti za ispunjenje nesvakidašnje sudbine. Sredina je nije sprečila da bude aktivna tokom celog života. Pored ugleda privatnog lekara i prakse, stizala je daleko više. Osnivala je prve srspke ambulante (ambulatorije) s kolegama, među kojima su bili Laza Lazarević i Jovan Jovanović Zmaj. Osnovala je Materinsko udruženje, bila lekar Doma za nahočad koji je zbrinjavao vanbračnu decu, što je takođe nailazilo na osudu društva. Bila je aktivna članica Srpskog lekarskog društva još od 1880. godine, doprinela je razvoju sanitetske službe. Jedna je od inicijatorki podizanja bolnice „Dr Elsie Inglis“ na Dedinju, kasnije u sastavu Železničke bolnice. Bavila se prevođenjem stručne literature. Bila je aktivna u ženskom pokretu, podržavajući sunarodnice da krenu putem nauke i knjige, ostavivši iza sebe i jednu od svojih kćerki kao lekarku. Učestvovala je u osnivanju Srpskog narodnog ženskog saveza, jedna je od osnivačica Društva Beogradskih žena lekara i aktivna članica Kola srpskih sestara.
Dodatni prilog opštem licemerju društva predstavlja činjenica da je Draga Ljočić jedino za vreme ratova bila izjednačavana sa svojim kolegama kada je potpuno ravnopravno kao lekar imala zadatak da spašava živote srpskih vojnika. Bila je bolničarka-dobrovoljka već u Srpsko-turskom ratu 1876, u koji je otišla prekinuvši studije u Cirihu i u kojem je postala prva žena poručnik. Učestvovala je u Srpsko-bugarskim ratovima (1885—1886) tokom kojih je bila jedini lekar u tri beogradske bolnice – Zaraznoj, Opštoj državnoj i Bolnici za ranjenike. Bila je učesnica Balkanskih i Prvog svetskog rata. U ratu lekar sa svim obavezama i zadacima, u miru bi odmah bila skrajnuta i postavljana „na svoje mesto“.
Na čudan način rezonuju ovde reči Arčibalda Rajsa da Srbi znaju da ratuju, ali da ne znaju da žive u miru. Apsurdnost mizoginije koja je obeležila život Drage Ljočić nije čak možda u tolikoj meri otežala njen lični život, koliko je oštetila Srbiju. Iz njene biografije čita se uspeh, posvećenost, ostvarenost i postignuće. I pored svih prepreka i težina, možda zapravo baš u inat njima. Srbija i srpsko zdravstvo na prelazu iz 19. u 20. vek ostali su osujećeni za apsolutni razmah jedne briljantne doktorke, intelektualke i žene koja bi, da je živela u socio-kulturološki otvorenijoj sredini, na daleko širem u dubljem planu unapredila celokupno javno zdravlje svoje otadžbine. Jedna izuzetna individualnost mogla je, da je bilo prostora, učiniti daleko više. Javni interes i javno zdravlje ostali su tako u drugom planu, zarad sitnih, regresivnih interesa patrijarhalne sredine. Na neki apsurdan mizogini način ovaj se srpski usud prelama kroz biografiju žene koja je, kada bi se njena ljudska, profesionalna i filantropska postignuća merila nekim „mačo“ aršinima“, zasluženo dobila pravo na nošenje pantalona.
Reći će Andrić da se različitost ne prašta. Sredina je takva da glavu iznad vode vuče na dno, u mulj palanačkog mentaliteta koji se boji promene i novina. Jer, promena je dah svežine, ali i opasnost: po uvrežena mišljenja, ustaljene navike i opšteprihvaćen vrednosni sistem.
I nije bilo dovoljno ne samo dugogodišnje ratno bolničko iskustvo, niti patriotizam mladosti koja je napustila udobnost ciriškog studentskog života, zamenivši ga za srpsko blato, krv i smrt na bojnom polju. U ratu dostojna i sposobna da spašava živote, u jednom trenutku ona je bila jedini lekar tri beogradske bolnice.
Ženska je istorija sve do nedavno skoro pa u potpunosti bila nevidljiva epopeja privatnog života. Ovde i svugde. Privatnost porodičnog doma i održavanje familijarnih veza, čuvanje tradicije i prenošenje istog na potomstvo bili je osnovni socijalni prostor ženskog dela svih društava. Pa i srpskog. Vreme je da se to promeni i ispiše nova istorija.
Politika, subotnji dodatak, 2022.