Politika, 11. januar 2020.
Kada bi kojim slučajem trebalo posmatrati istoriju srpske ustavnosti kao medijski sadržaj, format kojem bi najviše ličila bio bi televizijska serija. I to u nekim trenucima čak sa primesom onog „španska“. Sa setom i žalom pri pomisli na Sretenjski ustav koji je postao prošlost pre nego što je stupio na snagu, a koji bi, baš kao i njegov autor, Dimitrije Davidović, bili na ponos svakoj evropskoj državi, da su ih kojim slučajem imale te davne 1835. godine.
Pa ipak, Davidović je, iako nesumnjivi gorostas naše pravne misli, drugi po redu liberalni mislilac koji je pisao ustavno-pravnu povest moderne Srbije. Tačno tri decenije ranije jedan će biser pravnog mišljenja, jedno srce, um i oči okrenute ka slobodi, građanskom društvu i vladavini zakona napisati nešto što se bez zadrške može nazvati srpskom deklaracijom slobode i prava.
Božidar Grujović (ime po rođenju Teodor Filipović), jedan je najvažnijih učesnika srpske istorije tokom Prvog srpskog ustanka, prečanski Srbin, školovani doktor prava, prvi takve vrste u nas, profesor na katedri istorije u Harkovu. Na poziv prote Mateje Nenadovića doći će da pomogne u prvim danima Karađorđevog rata protiv Turaka. Kao prvi sekretar i idejni tvorac Praviteljstvujušćeg sovjeta napisaće 1805. godine „Slovo o slobodi“, jedan izuzetan i danas skoro u potpunosti nepoznat proglas, koji je nameravao da pročita 15. avgusta iste godine, tokom svečanosti „kada se ustanovi Savet“.
Do planiranog skupa neće doći (jedan od mogućigh scenarija te epizode da je sam Vožd rasterao okupljene), tako da Grujović svoje „Slovo“ nikada neće imati prilike da pročita. Nije bilo onoga što se u današnjem vokabularu naziva „političkom voljom“ da se sledi ideja da je „zakon volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zapreščava. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljsvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“. Umoran, iscrpljen i potrošen poslovima i dužnostima, Grujović će ubrzo, već 1807. godine, okončati svoj život, bolestan i nezavršenog posla – da modernu ideju građanskog poimanja prava i zakona institucionalizuje već u osvit 19. veka.
Njegovo „Slovo“ ostaće sačuvano u „Memoarima“ prote Mateje Neneadovića, koje će 1867. godine štampati njegov sin, Ljubomir. I sve to ne bi bilo strašno da se nije dogodilo izostavljanje ovog remek-dela srpske pravno-političke misli iz svih potonjih izdanja „Memoara“, sve do današnjih dana. „Slovo“ će otići u zaborav, zapreteno i zaboravljeno, ne samo kao neupotrebljeni ugaoni kamen moderne srpske državnosti, već i kao izvanredan dokument ustavno-pravne istorije Srbije. A kada se zaviri u ovaj neveliki tekst, koji je 2013. po drugi put ugledao svetlo dana, zahvaljujući entuzijazmu izdavača MostArt i Res Publica, čitalac ostaje zapitan gde je ta prostorno-vremenska tačka na kojoj će se reći e sada je zaista dosta kolektivne aljkavosti i nebrige za ono što smo dobili u nasleđe i čega nismo samovoljni vlasnici, već čuvari, negovatelji i prenositelji.
Pisano na tragu francuske „Deklaracije o pravima čoveka i građanina“, „Slovo“ govori o slobodi kao vrhovnom principu koji je imanentan čoveku, jer nas „svoboda razlučava od zverova… svoboda nas ljudima čini. Jednom rečju, gde nema slobode, nema života“. Iako je misao o slobodi kao takvoj subverzivna za trenutak u kojem je pisana, kako za Srbiju tako i za Evropu tog vremena, sa već zapretenim sećanjem na slavnu Francusku revoluciju jer već je godinu dana kako Napoleon caruje, zanimljivo je uporediti „Slovo o slobodi“ sa idejama koje nosi američka Deklaracija nezavisnosti.
Božidar Grujović, sasvim je izvesno, nije imao prilike da čita Džefersonov tekst, ali su uočene paralele i preseci više nego samoočigledni (sic!) dokaz o identičnom idejnom, pravnom i političkom korpusu na kojem su izgrađena ova dva proglasa. Džefersonova misao da „mi smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi rođeni jednaki; da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima; da među ova spadaju život, sloboda i traženje sreće“ lako korespondira sa Grujovićevim zahtevom da je „prva dužnost poglavara da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom imanje i čest svoju…vtora dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati.“ I baš kao što je Deklaracija govori o samoočiglednosti, tako Slovo tvrdi da „razum i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona“.
Ako Džefersonov tekst predstavlja vrhunac američke liberalne političke misli, u slučaju Srbije to je „Slovo o slobodi“ koje u sebi sublimira celokupnu evropsku političko-pravnu misao, na temeljima francuskog a potom i anglosaksonskog prosvetiteljstva. Rođen one iste 1776. godine, kada američka Deklaracija nezavisnosti biva napisana i obznanjena, autor „Slova o slobodi“ promišlja pitanja države, prava, pravde, slobode u skoro identičnom kategorijalno-misaonom okviru.
I baš kao što se revolucionarnost Deklaracije nezavisnosti ogleda u novom konceptu čoveka i njegovog odnosa prema vlasti, slobodi i zakonu, tako se revolucionarnost „Slova“ vidi u ideji da sreća i nesreća jednog naroda zavise od njegovih zakona. Sa jednom, ipak, suštinskom razlikom. Dok je Deklaracija napisana u cilju legitimacije pobune kolonista protiv engleske vlasti, „Slovo o slobodi“ napisano je kao prolog, tačnije, preambula Ustava koji je Grujović, sve su prilike, imao pred očima, rekavši „gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više njih po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk samo pod drugim imenom“.
Dve osobine generišu unutrašnju snagu američkog ustava, bez zalaženja u tumačenje ustavno-pravnih rešenja koje je ponudio. Prva je sažetost, sublimiranost njegovog teksta od svega sedam članova i dvadeset sedam amandmana. Druga je njegova dugovečna vladavina i otpornost na promene. U sprezi te dve sile, Ustav SAD, šta god mislili o njemu, ima još uvek snagu „vrhovnog zakona zemlje“ – kako je pri samom stvaranju i nazvan u svom šestom članu. U ovom slučaju druge epizode ustavno-pravne TV serije nije bilo. Amerikancima je jedna bila sasvim dovoljna.
Zanimljivo je pomenuti i činjenicu da je Deklaracija nezavisnosti imala tokom prvih decenija nakon uspostavljanja Sjedinjenih Država sudbinu sličnu koja je trajno zadesila „Slovo o slobodi“. Odmah po izbijanju Rata za nezavisnost Deklaracija pada u zaborav, o čemu će lamentirati čak i Džon Kvinsi Adams, šesti predsednik SAD. Njena kanonizacija započeće tek 20-tih godina 19. veka, nakon potpisivanja mira u Gentu. Sve do tada, dakle skoro četiri decenije od nastanka i objave, ona je posmatrana prevashodno kao dokument koji je definisao nezavisnost, i kao takav je, po rečima profesora Hauarda Zina, gotovo odmah postala smetnja za Očeve nacije, kao dokument koji zagovara ideje i vrednosti koje u federalnom Ustavu neće biti pravno definisane, a time, posledično, ni pravno zaštićene. Nakon 1815. godine Deklaracija ipak, lagano ali sigurno, pored Ustava, postaje drugi sakralni tekst američke državnog i nacionalnog identiteta, kao dokument koji, iako bez ikakve pravne snage, predstavlja ogledalo u kojem se ogledaju sve potonje generacije američkog društva i establišmenta.
Tomas Džeferson i njegova Deklaracija imali su više sreće.
Boža Grujović još uvek gleda u horizont sa kojeg nas očekuje.
Dr Gordana Bekčić Pješčić