Šta podrazumeva pojam „nacionalna kuhinja“ bilo koje etničke zajednice? Da li je lako razumeti pojam „nacionalno“ kada se povede priča o prehrambenim navikama balkanskih naroda? Ovo poluostrvo od davnina predstavlja vrata naroda evropskog kontinenta. U svim aspektima društvenog razvoja istorija je na ovom prostoru ostavila svoj pečat, pa tako i u tanjiru, o čemu svedoči i kultura ishrane kod Srba.
Srbija često kod onih koji nisu ponikli na njenom tlu izaziva negativnu konotaciju mračnog naličja svega što jeste civilizacija i kultura. Slika se, međutim, rapidno menja ako se u Srbiju dođe i bude njen gost, o čemu govori i slučaj Amerikanca Čarlsa Ketera, dobrovoljnog promotera srpske kulture na društvenim mrežama. Prostor današnje Srbije bio je i ostao područje političke i društvene turbulencije. Srpska je istorija dramatična priča o državama koje su nastajale, trajale i propadale, carstvima koja su dolazila i osvajala, vojskama koje su harale i palile.
Svaka je epoha ostavljala svoje tragove, neka kroz izgradnju i progres, neka kroz rušenje i stradanje. Zajedničko svima je da su stvarale ili donosile sopstvene kulinarske prakse koje su se sudarale, mešale i stapale. Dok su rušenja i stradanja ostajala zabeležena u narodnoj umetnosti pevanja i pripovedanja, ova potonja utkana su u celokupnu kulturu koja podrazumeva jezik, običaje, verske prakse, način života i onaj često pežorativno korišćen pojam „mentaliteta“. I repertoar na tanjiru i u šerpi.
Istorija se čita iz tanjira
Savremena srpska nacionalna kuhinja nije ništa drugo do amalgam civilizacija i kultura, svojevrsni alhemijski pačvork mirisa i ukusa, koji svako od nas nesvesno reprodukuje u prostoru sopstvene kuhinje. Pored današnjih, eklektičkih trendova, u kojem sve ravnopravno može da postoji u svakodnevnom jelovniku, od italijanske paste, američke brze hrane i japanskog sušija, srpska kuhinja u sebi nosi i viševekovne nanose brojnih gastronomija poput:
- Vizantijske (i uže grčke)
- cincarske, jevrejske i ponegde jermenske
- turske
- austrijske i ugarske.
Kultura ishrane svakog društva, a na prostoru Srbije i Balkana naročito, svojevrstan je portret kroz koji se prelama ono što jednom društvu daruje tlo u sadejstvu sa suncem i nebom, i istorijskih okolnosti koje su posledica ljudskog delanja. Zato priča o hrani, kulturi ishrane i nacionalnoj kuhinji jeste zapravo priča o identitetu i potka za pričanje priče o tome „ko smo, odakle smo i kuda idemo”.
Možda bi za početak putovanja u prostore srpskog kulinarskog nasleđa trebalo razmisliti nad floskulom da se hleb jede više u siromašnim društvima nego u državama sa boljim standardom. Istraživanja o nematerijalnom nasleđu i kulturi ishrane kod Srba upućuju na činjenicu da je tokom srednjeg veka hleb, pored žitnih kaša, bio jedna od glavnih namirnica. Služio se na srpskim dvorovima ali i u kućama običnog sveta. Nimalo slučajno, on je i danas deo ključnih ritualnih praksi srpskog naroda i njegovog nacionalnog i verskog identiteta – krsne slave, Božića i Uskrsa.
Hleb naš nasušni zapravo je jedan od ključnih arhetipskih formata kroz koji se čita srpski gastronomski storytelling, upućujući na zaključak da ništa nije onako kako se čini i da nema jednostavnih odgovora. U traganju za njima probaćemo da putujemo i dalje.
Foto credit: Opština Mionica, fotograf Aleksandar Stefanović