Još od studentskih dana, Adornove “Dijalektike prosvetiteljstva” i susreta sa brojnim autorima koji su lamentirali nad sumrakom zapadne kulture, ova me tema intimno zaokuplja. Pokušavam da pratim promišljanja umnih glava koje dumaju o strmoglavu onoga što nazivamo “zapadnom civilizacijom”, kojoj se i mi ovdašnji uporno priključujemo, podsećajući one malo više zapadne da smo eto i mi, u ovom ćošku Evrope, deo te napredne (sic!) kulture. No, svi mogući geo-politički, ekonomski, istorijski, rodni i ini uzroci sunovrata ideja i sumraka idola nikako da mi daju celovit odgovor i sve mi nešto u toj pazli nedostaje.
Kao pasionirani čitalac najviše tumaram po kulturi, te još uvek donkihotovski sanjarim da su odgovori na moja pitanja baš tu sakriveni, jer put koji biramo određuje i odgovor za kojim tragamo. Nije neka mudrost saznanje da je u XXI veku kultura samo daleka periferija svakodnevnog života, retko posećivana gospođa koju usled zauzetosti preživljavanjem zaboravljamo, a da se konzumiranje njenih kvalitetnih u odnosu na ponuđene sadržaje meri u promilima. Mediji kao prenosioci, kreatori i tumači kulturnih praksi, saučestvuju u banalizaciji onoga što nam se nudi, te moramo učiniti priličan napor da nas ne zatrpa gomila smeća koja se za sitniš prodaje kao elitna kultura od koje ćemo biti umniji i bolji. Sve to, naravno, pod uslovom da smo odnegovani i, u svojim najznačajnijim razvojnim godinama, mentorski vođeni i naučeni da uočimo razliku između staklenca i bisera.
Mentorstva, avaj, i mentalne gimnastike u stvarima duha danas je sve manje, a ono što je većina u stanju da razume kao kulturu je otužno, celofanski upakovano ništa koje se prodaje kao kulturna praksa u obliku talk-show emisija, banalnih kvazi-istorijskih serijala, narodnjačkih mentalnih abortusa, parada kiča i autoblamaže u brojnim Farmama i ostalim 24-časovnim ekranskim menažerijama. U potrazi duhom, a priznajem i kroz iskustvo materinstva, “javlja” mi se da se veliki komad slagalice “Šta sa svetom nije u redu?” nalazi u dijalektičkoj vezi deteta i kulture. Prvi put od svog nastanka zapadna civilizacija u centar svoje kulture postavila je dete. Civilizaciji koja je prošla brojne dečje (sic!) bolesti i procvate, od antičkih polisa do trećeg talasa feminizma, danas je dete merna jedinica. Samo malo zagrebite u pojavne oblike svakodnevnih životnih praksi i načina na koji gajimo potomke i kako se odnosimo prema njima kao pojedinci-roditelji, ali još očiglednije, kao društvo. Bog, bogovi, imperatori, država, predsednici, pape, kraljevi – bili su osovina oko koje se procesno i slojevito razvijala i razlistavala zapadna istorija i kultura po epohama, pravcima, stilovima, školama. I tako, na koncu, svi ovi veliki (makar bili golemi samo u istorijskim čitankama), poslednjih su decenija zamenjeni malima. O čemu se tu radi?
Ne plediram da znam odgovor, ali ne mogu se oteti utisku da ima nekog đavola u obrnutoj srazmeri složenosti i ozbiljnosti realiteta u kojem živimo svi skupa na našoj Majci Zemlji i prezentovanja istog kroz generisanu medijsku sliku u kojoj provodimo veći deo našeg 24-časovnog dnevnog kruga. Infantilizacija kulture podrazumeva nekritičko, telesno i površno prihvatanje slika koje nam se nude i strma je staza ka nemišljenju kao paradigmi življenja. Onog trena kad je dete postalo matrica društvenih vrednosti, kultura je sebe u celosti osudila na infantilnost, jer se u procesu promene vrednosnih kategorija i preusmeravanja pažnje sa odraslog pojedinca na dete koje nije drugo do potencijal i obećanje (bez obzira na to koliko to obećanje bilo uzbudljivo u svojoj nesaznatljivosti i bezbroju mogućnosti ostvarenja), rakurs zapadne kulture nužno je zagazio u promenu vrednosne vertikale. I, onako kako je dete zarad samoodržanja sposobno da prati samo svoje instinkte, potrebe i želje u naporu da ih neko za njega ispuni ili obezbedi, tako nam i savremena kultura postaje svrsishodna i mejnstrimovana (sic!), samo ako zadovoljava naše banalne potrebe i površinska htenja. Traganja koja zahtevaju ili, tačnije, pretpostavljaju dublji misaoni proces, kritičku misao, sumnju i postavljanje pitanja, bacaju se u zapećak kao alternativna, subverzivna kultura rezervisana za manjinu manjine, koja ionako nije politički relevantna većina.
Delegiranje značajne količine prava osobama čije psihološke i razvojne karakteristike nisu u saglasju sa sposobnošću da ta prava konzumiraju samostalno, niti su ista ekvilibrijumski usaglašena sa odgovornostima i obavezama sa druge strane, sklisko su područje na kojem se čvrsti i stabilni karakteri teško mogu graditi. Moderni trend odgajanja ljubavlju bez vaspitavanja (gospodine Milivojeviću, hvala vam na ovome), od današnjih odraslih pravi nesigurne roditelje. Nestabilni roditelji ne mogu odgajiti drugo do nestabilnu decu. Na širem planu ostaje da lebdi pitanje kakve onda građane gaji takva civilizacija koja je pohranila sve najznačajnije vrednosti savremenog sveta? Ukoliko pomislimo da je u pitanju globalni trend, u zabludi smo. Nazovite me konzervativnom, ali u društvima “izvan” Zapada detetu se u koordinatnom sistemu društva jasno zna mesto. I granica. A pitanje granice je pitanje istinske ljubavi i poštovanja deteta, jer samo onda kada mu postavimo granice, mi ga štitimo i vaspitavamo da se u jednom okviru osnaži i stekne iskustvo, kako bi izlazak iz tog okvira u neki drugi moglo da načini sa najmanje grešaka i štete po samo sebe. Sa druge strane, kada kulturi postavimo granice ona vene, gasi se i kreće se retrogradno.
Objavljeno u Novom magazinu, 2. juli 1015.