Шта подразумева појам „национална кухиња“ било које етничке заједнице? Да ли је лако разумети појам „национално“ када се поведе прича о прехрамбеним навикама балканских народа? Ово полуострво од давнина представља врата народа европског континента. У свим аспектима друштвеног развоја историја је на овом простору оставила свој печат, па тако и у тањиру, о чему сведочи и култура исхране код Срба.
Србија често код оних који нису поникли на њеном тлу изазива негативну конотацију мрачног наличја свега што јесте цивилизација и култура. Слика се, међутим, рапидно мења ако се у Србију дође и буде њен гост, о чему говори и случај Американца Чарлса Кетера, добровољног промотера српске културе на друштвеним мрежама. Простор данашње Србије био је и остао подручје политичке и друштвене турбуленције. Српска је историја драматична прича о државама које су настајале, трајале и пропадале, царствима која су долазила и освајала, војскама које су харале и палиле.
Свака је епоха остављала своје трагове, нека кроз изградњу и прогрес, нека кроз рушење и страдање. Заједничко свима је да су стварале или доносиле сопствене кулинарске праксе које су се сударале, мешале и стапале. Док су рушења и страдања остајала забележена у народној уметности певања и приповедања, ова потоња уткана су у целокупну културу која подразумева језик, обичаје, верске праксе, начин живота и онај често пежоративно коришћен појам „менталитета“. И репертоар на тањиру и у шерпи.
Историја се чита из тањира
Савремена српска национална кухиња није ништа друго до амалгам цивилизација и култура, својеврсни алхемијски пачворк мириса и укуса, који свако од нас несвесно репродукује у простору сопствене кухиње. Поред данашњих, еклектичких трендова, у којем све равноправно може да постоји у свакодневном јеловнику, од италијанске пасте, америчке брзе хране и јапанског сушија, српска кухиња у себи носи и вишевековне наносе бројних гастрономија попут:
- Византијске (и уже грчке)
- цинцарске, јеврејске и понегде јерменске
- турске
- аустријске и угарске.
Култура исхране сваког друштва, а на простору Србије и Балкана нарочито, својеврстан је портрет кроз који се прелама оно што једном друштву дарује тло у садејству са сунцем и небом, и историјских околности које су последица људског делања. Зато прича о храни, култури исхране и националној кухињи јесте заправо прича о идентитету и потка за причање приче о томе „ко смо, одакле смо и куда идемо”.
Можда би за почетак путовања у просторе српског кулинарског наслеђа требало размислити над флоскулом да се хлеб једе више у сиромашним друштвима него у државама са бољим стандардом. Истраживања о нематеријалном наслеђу и култури исхране код Срба упућују на чињеницу да је током средњег века хлеб, поред житних каша, био једна од главних намирница. Служио се на српским дворовима али и у кућама обичног света. Нимало случајно, он је и данас део кључних ритуалних пракси српског народа и његовог националног и верског идентитета – крсне славе, Божића и Ускрса.
Хлеб наш насушни заправо је један од кључних архетипских формата кроз који се чита српски гастрономски сторyтеллинг, упућујући на закључак да ништа није онако како се чини и да нема једноставних одговора. У трагању за њима пробаћемо да путујемо и даље.
Фото цредит: Општина Мионица, фотограф Александар Стефановић