Политика, 9. децембар 2018.
Изградња мишљења на ставовима непостојећег феномена који зовемо јавно мњење клизав је терен који најчешће води у грешку. И немање става. Својеврсно „паковање у фолдере“ ментална је спортска дисциплина и скоро универзална антрополошка категорија, јер јој хомо сапиенс природно и лако подлеже. Поменути спорт нарочито је раширен у области политичког мишљења (сиц!) те је, стога, веома употребљив и надасве друштвено користан. Ни једно му друштво не може одолети, неподношљива лакоћа неразумевања Другог заводљива је до неиздржљивости. Последице овог спорта разне су и разорне, довољно је осврнути се на наслеђе 20. века у виду масовних гробница, холокауста, погрома, и егзодуса.
Генерализација ставова о Америци и Американцима једна је од омиљених поддисциплина. Дебата о томе ко су, шта су, одакле су, од којег су соја и слоја поникли, шта јесу а шта нису, колико су способни за критичко мишљење, уметност , културу и ино – експертске су области многих политичких викендаша, који једном дневно на малом екрану ТВ или интернет пријемника прате политичке актуелности у локалу и глобалу. Да су Сједињене Државе својим понашањем на међународној сцени, од 1945-те па све до избора за амерички Конгрес следећег уторка увелико подгревале развојни пут стереотипа о самој себи, сувишно је трошити речи и хартију. Пренапрегнута спољнополитичка агенда учинила је САД актером унутрашње политике многих земаља, па је дефинисање више или мање паушалних ставова о „америчком питању“ било логична последица таквих односа снага. Да се, пак, Америка сагледа као нешто више од медијски генерисаног садржаја пласираног кроз разне канале, потребни су отворени ум, стрпљење и време. Ствари никад нису онакве какве се чине а језик је, још је Мали принц схватио, извор неспоразума. Мора да се гледа шире и даље, да се чита више и дубље, нешто кроз редове, још више између њих. Изазов је за ментал одбацити заблуду да Сједињене Државе нису створили бивши робијаши и протеране проститутке већ, у великој мери образовани, умни и практични људи, са јасном идејом куда иду и шта им је циљ. И са бесконачном вером у божанску промисао која од Америке треба да начини град на брду и империју слободе.
Још је Токвил у својој „Демократији у Америци“ средином 19. века тврдио да америчка цивилизација произлази из деловања два елемента, религиозног и слободарског духа, при чему је јасно увиђао да религија има огроман утицај на развој слободарских тенденција које су утемељиле САД као прву грађанску демократију републиканског уређења, представничку демократију са троструком поделом власти и земљу најстаријег писаног устава који важи и данас. Исто религијско осећање паралелно је оснаживало истовремено провинцијално-регресивне елементе у америчким заједницама од Источне до Западне обале. Они су приличној мери заслужни за имиџ Америке као затвореног и клаустрофобичног друштва са мањком културе толеранције, права на разлику, емпатије и права сваког, али баш сваког на тражење среће. Вештице из Салема и Кју Кјукс Клан само су неке од најпознатијих историјских епизода параноидног и антиинтелектуалних тенденција у америчком друштву, о којима су писали и угледни амерички историчари.
Америчка контроверза почива на њеној историјској младости и сложености убрзаног развоја од 13 колонија до супер силе негативног имиџа светског полицајца коју је, чини се, лако разумети и прозрети. Уобичајена предрасуда о Америци као земљи створеној од људи са социјалне периферије, необразованих и неспособних за дубље и апстрактно промишљање, друштву састављеном од људи неспособних да разумеју друштвено-политичке тензије раширена је у бројним друштвима, па и у српском. На нашем је простору она додатно појачана двоструком патњом коју, као заједница, носимо у себи. И док прва патња извире из историјског сећања на најближу прошлост, друга је последица изневерене љубави којом смо све до 1991. године волели пријатеља са друге стране Атлантика. Патње и разочарења су се, с проласком времена, на нас навикле и ометају нам иоле сложеније процесе мишљења како у америчком, тако и у много чијем случају, па се велики број нас стално копрца од емотивног отпора и нетрпељивости према обећаној земљи до практичне агенде спремања сопствене нам деце на студије и живот на западу који је нашу љубав згазио. Са друге стране, за српско друштво се у јавном говору, како на унутрашњем, тако и на међународном плану, често може чути опаска да је превише оптерећено историјским наративом митско-романтичарског проседеа, те да обитавање у митски конструисаном времену и мишљењу не дозвољава успостављање грађанске политичке културе. Уколико је ова тврдња тачна онда би у трагању за изгубљеним годинама пре свега требало наћи одговор на питање зашто је Србија, као део Титове Југославије, од земље која је у потпуности гравитирала ка западној страни света и делила највећи део тих вредности, постала друштво у којем се евро-атлантска културолошко-политичка парадигма редовно доводи под знак питања.
Одговорно критичко мишљење захтева отвореност ума и вољу да се Други разуме ван уског круга нашег међусобног односа. Самопроцена сопства, међутим, подједнако је захтевна, јер претпоставља нашу способност одбацивања ставова, идеја, сећања, навика и матрица које нас задржавају у зони комфора и штите од истине. Свака национална историја, па тако и српска и америчка, памте појединце који су јасно указивали на колективне националне илузије, ограничења, странпутице и слепе колосеке. Таквима време само додаје на вредности, јер се у ономе што за собом оставе најбоље огледа колективни портрет друштва у којем су стасали. И својим биографијама задужили.
Гордана Бекчић