Политика, 11. јануар 2020.
Када би којим случајем требало посматрати историју српске уставности као медијски садржај, формат којем би највише личила био би телевизијска серија. И то у неким тренуцима чак са примесом оног „шпанска“. Са сетом и жалом при помисли на Сретењски устав који је постао прошлост пре него што је ступио на снагу, а који би, баш као и његов аутор, Димитрије Давидовић, били на понос свакој европској држави, да су их којим случајем имале те давне 1835. године.
Па ипак, Давидовић је, иако несумњиви горостас наше правне мисли, други по реду либерални мислилац који је писао уставно-правну повест модерне Србије. Тачно три деценије раније један ће бисер правног мишљења, једно srcе, ум и очи окренуте ка слободи, грађанском друштву и владавини закона написати нешто што се без задршке може назвати српском декларацијом слободе и права.
Божидар Грујовић (име по рођењу Теодор Филиповић), један је најважнијих учесника српске историје током Првог српског устанка, пречански Србин, школовани доктор права, први такве врсте у нас, професор на катедри историје у Харкову. На позив проте Матеје Ненадовића доћи ће да помогне у првим данима Карађорђевог рата против Турака. Као први секретар и идејни творац Правитељствујушћег совјета написаће 1805. године „Слово о слободи“, један изузетан и данас скоро у потпуности непознат проглас, који је намеравао да прочита 15. августа исте године, током свечаности „када се установи Савет“.
До планираног скупа неће доћи (један од могућигх сценарија те епизоде да је сам Вожд растерао окупљене), тако да Грујовић своје „Слово“ никада неће имати прилике да прочита. Није било онога што се у данашњем вокабулару назива „политичком вољом“ да се следи идеја да је „закон воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запрешчава. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељсвујушчи (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом“. Уморан, исцрпљен и потрошен пословима и дужностима, Грујовић ће убрзо, већ 1807. године, окончати свој живот, болестан и незавршеног посла – да модерну идеју грађанског поимања права и закона институционализује већ у освит 19. века.
Његово „Слово“ остаће сачувано у „Мемоарима“ проте Матеје Ненеадовића, које ће 1867. године штампати његов син, Љубомир. И све то не би било страшно да се није догодило изостављање овог ремек-дела српске правно-политичке мисли из свих потоњих издања „Мемоара“, све до данашњих дана. „Слово“ ће отићи у заборав, запретено и заборављено, не само као неупотребљени угаони камен модерне српске државности, већ и као изванредан документ уставно-правне историје Србије. А када се завири у овај невелики текст, који је 2013. по други пут угледао светло дана, захваљујући ентузијазму издавача МостАрт и Рес Публица, читалац остаје запитан где је та просторно-временска тачка на којој ће се рећи е сада је заиста доста колективне аљкавости и небриге за оно што смо добили у наслеђе и чега нисмо самовољни власници, већ чувари, неговатељи и преноситељи.
Писано на трагу француске „Декларације о правима човека и грађанина“, „Слово“ говори о слободи као врховном принципу који је иманентан човеку, јер нас „свобода разлучава од зверова… свобода нас људима чини. Једном речју, где нема слободе, нема живота“. Иако је мисао о слободи као таквој субверзивна за тренутак у којем је писана, како за Србију тако и за Европу тог времена, са већ запретеним сећањем на славну Француску револуцију јер већ је годину дана како Наполеон царује, занимљиво је упоредити „Слово о слободи“ са идејама које носи америчка Декларација независности.
Божидар Грујовић, сасвим је извесно, није имао прилике да чита Џеферсонов текст, али су уочене паралеле и пресеци више него самоочигледни (сиц!) доказ о идентичном идејном, правном и политичком корпусу на којем су изграђена ова два прогласа. Џеферсонова мисао да „ми сматрамо очигледним истинама да су сви људи рођени једнаки; да их је њихов Творац обдарио неотуђивим правима; да међу ова спадају живот, слобода и тражење среће“ лако кореспондира са Грујовићевим захтевом да је „прва дужност поглавара да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом имање и чест своју…втора дужност поглавара јест освободити неосвобождене и свободу вилајетску сачувати.“ И баш као што је Декларација говори о самоочигледности, тако Слово тврди да „разум и правда јесу две половине благополучија. Гди разума и правде нема, ту нема закона“.
Ако Џеферсонов текст представља врхунац америчке либералне политичке мисли, у случају Србије то је „Слово о слободи“ које у себи сублимира целокупну европску политичко-правну мисао, на темељима француског а потом и англосаксонског просветитељства. Рођен оне исте 1776. године, када америчка Декларација независности бива написана и обзнањена, аутор „Слова о слободи“ промишља питања државе, права, правде, слободе у скоро идентичном категоријално-мисаоном оквиру.
И баш као што се револуционарност Декларације независности огледа у новом концепту човека и његовог односа према власти, слободи и закону, тако се револуционарност „Слова“ види у идеји да срећа и несрећа једног народа зависе од његових закона. Са једном, ипак, суштинском разликом. Док је Декларација написана у циљу легитимације побуне колониста против енглеске власти, „Слово о слободи“ написано је као пролог, тачније, преамбула Устава који је Грујовић, све су прилике, имао пред очима, рекавши „гди је добра конституција, то јест гди је добро установленије закона и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више њих по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине; ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук само под другим именом“.
Две особине генеришу унутрашњу снагу америчког устава, без залажења у тумачење уставно-правних решења које је понудио. Прва је сажетост, сублимираност његовог текста од свега седам чланова и двадесет седам амандмана. Друга је његова дуговечна владавина и отпорност на промене. У спрези те две силе, Устав САД, шта год мислили о њему, има још увек снагу „врховног закона земље“ – како је при самом стварању и назван у свом шестом члану. У овом случају друге епизоде уставно-правне ТВ серије није било. Американцима је једна била сасвим довољна.
Занимљиво је поменути и чињеницу да је Декларација независности имала током првих деценија након успостављања Сједињених Држава судбину сличну која је трајно задесила „Слово о слободи“. Одмах по избијању Рата за независност Декларација пада у заборав, о чему ће ламентирати чак и Џон Квинси Адамс, шести председник САД. Њена канонизација започеће тек 20-тих година 19. века, након потписивања мира у Генту. Све до тада, дакле скоро четири деценије од настанка и објаве, она је посматрана превасходно као документ који је дефинисао независност, и као такав је, по речима професора Хауарда Зина, готово одмах постала сметња за Очеве нације, као документ који заговара идеје и вредности које у федералном Уставу неће бити правно дефинисане, а тиме, последично, ни правно заштићене. Након 1815. године Декларација ипак, лагано али сигурно, поред Устава, постаје други сакрални текст америчке државног и националног идентитета, као документ који, иако без икакве правне снаге, представља огледало у којем се огледају све потоње генерације америчког друштва и естаблишмента.
Томас Џеферсон и његова Декларација имали су више среће.
Божа Грујовић још увек гледа у хоризонт са којег нас очекује.
Др Гордана Бекчић Пјешчић