Zajedništvo – šta to beše? Koliko je puta ta reč prošla kroz moju ili vašu glavu i u kojim situacijama? Kada gledam američke filmove, one prave prozvode AAA produkcije iz mejnstrim holivudske kuhinje podigne mi želudac količnina scena u kojima gledam junake kako jedni drugima govore da se vole, da se ovaj prvi ponosi ovim drugim, a da je onaj treći ili peti uvek tu za njega/nju ili njih. Uvek mi samo kod tih banalnih trenutaka fali da se uhvate za ruke, nataknu cvetne večniće od cveća i krenu da se klate u ritmu debiliteta.
Složićete se nadam se zajedno (sic!) sa mnom da je verbalno iskazivanje osećanja prema drugom ljudskom biću značajno i treba ga upotrebljavati, jer onom kojem ga upućujemo daje osećaj sigurnosti i zadovoljenja njegov/njene emotivne potrebe. Problem je u tome što je reč u ovom slučaju samo ona trešnja na vrhu torte a što torte u stvari vrlo često, i sve češće nema. A torta je suština – to su emocije koje kroz vreme i trajanje pružamo nekome da bi mu onda nakon niza godina i života koji je prošao rečenica o ljubavi i pripadanju bila ili sasvim suvišna jer se pogledom razumete, ili bi pak mogla u datom trenutku biti sasvim dovoljna, kao najdublji stih omiljene pesme.
Šta je zajedništvo danas u svetu gde se sve meri onim što čovek ima a ne onim što ume i zna? Pretvorili smo se u brojke i robne marke i ego nam je srazmerno proporcionalan onome što imamo na sebi, računu u banci, modelu automobila koji vozimo, mestu gde letujemo. Kad sam bila mala takmičile smo se koja je bolja u igranju lastiša i rezultat svake utakmice na rukometnom treningu bio je razlog da se živi za taj dan. I bile smo zajedno, ozarene u uspehu i utučene u porazu i propštenoj šansi. Zajedno.
Danas to ne vidim ni kod dece ni kod nas zrelih, matorih i odraslih – strpajte sebe u koju god hoćete ciljnu i manjinsku grupu. Danas smo individue, pojedinci, danas smo JA. Čovek je, kažu nam knjige starostavne, od Epa o Gilgamešu pa do Dena Brauna, uvek bio pojedinac. Rađamo se i umiremo sami. Ali, da li je put ostvarenja našeg JA u punom kapapacitetu (ove projektne izraze i sintagme naročito volim), pažljivo i mudro izabran? Svet ovako kako izgleda ne uliva mi preteranu sigurnost da smo na pravoj stazi. Ili smo krenuli zaobilaznim putem, preko Male Krsne do Albukerkija. Ljudi su, jel te, otuđeni – ovo mu danas dođe podrazumevajuća istina kao i to da smo svi na Guglu. Aksiom od kojeg nema dalje. I šta sad da radimo?
Je l’ to znači da je to tako i da se ne može ništa pa da čekamo u redu za klanje naših duša koje se više ne dodiruju, ne dotiču i ne pune jedna drugu ljubavlju? Ili smo ih mi već samo zaklali samoubistvom iz zasede tako što smo ubrazli naše živote u skladu sa ubrzanjem spoljnjeg sveta u kojem živiomo kroz ekrane? Ili je po nas došao blaženopočivši i poštovanja vredan gospodin Hobs da nas podseti da je on svih ovih 350 godina od kad je hodao zemljinim šarom bio u pravu – da je Homo homini lupus, potrdivši mudrost lukavih Latina. A Latini svakako nisu bili budale.
U toj trci da stignemo, preživimo, zaradimo, opstanemo i ne sapletemo se o spoplećke ostatka sveta, koliko smo u stanju da budemo u zajedništvu sa drugim bićem, koliko osećamo njegovu dušu, njegove želje, snove, strahove, nadanja, sumnje i pouzdanja? Zašto nemamo snage i vremena da se pozabavimo drugim, odnosno, prvim do sebe? Gde se u međuvremenu izgubila istinska briga za drugo biće i njegovu dušu? Ili smo zaboravili da svako od nas, pa i mačka i cvet u saksiji imaju svoje unutrašnje biće koje treba negovati, čuvati, voleti – rečju, razumeti? Svet je akceleratorski ubrzan ali ljudska je duša ista kao što je bila i u ono mitsko vreme verskih i krstaških ratova koji čini se ni danas ne prestaju. Kao ni svi drugi ratovi koji traju.
Tužno je što se čini da smo danas svi u permanentnim ratovima, ne samo ovim koje gledamo na kablu, već u intimnim, unutrašnjim tajnim ratnim operacijama jedan na jedan. Protiv komšije, muža, žene, deteta, kolege, šefa, drugarice, nastavnog osoblja, društva, države, sistema, teorema, budalema i debilema. Ratne igre round the clock, strateške, gerilske, blic krigovi, Bartolomejkse i Kristalne noći, šestodnevni ratovi, tridesetogodišnji ratovi. Probajte slobodno, primenite klasifikacije napoznatijih teoretičara ratnih sukoba na sopstvene živote i naći ćete se u koordinacionom sistemu bezumnog trošenja energije na ubiranje profita na račun drugog bića. U ovoj ili onoj meri.
Svet je akceleratorski ubrzan ali ljudska je duša ista a naš se mozak, jedini procesor koji imamo, nimalo nije promenio. Geteu i Vama treba ista količina vremena za čitanje knjige, posmatranje ptica u letu i razumevanje jednog ljudksog bića. Pitanje je želite li da idete tim putem. U trendu su, kažem Vam, ratne igre i nema se vremena za igranje po pravilima. Jer, ubiće nas romantika ako budemo dobri dečaci i devojčice. Ubiće nas bukvalno. Tako jeste i čini se da nema dileme kako treba da igramo. Kažem igramo, a ne da živimo. Da li ćemo biti glavni glumci i igrati naše živote ili istinski junaci koji žive taj život najteža je odluka. Ovo prvo je lakše i većinski prihvaćeno. Demokratskom većinom (sic!).
U čemu je onda problem? Pa, samo u jednom. U našoj duši. Ona jedina, i kada prevarimo ostatak sveta i sve naše ratne neprijatelje, zna pravo stanje stvari. Jer ona je na izvoru našeg bića i njegova je esencija. Naša je duša naša stara, najstarija hraniteljica i majka, starija i od Majke Zemlje. Ona je parčence iskonske suštine i svetla koju je Bog utkao u svagog od nas, prapočetna zora našeg života u koju ćemo se vratiti kada svoj put i zadatak ovde završimo. I sa njom smo načisto i ne možemo je zavarati. Zaboravljamo da je naša duša stara koliko je stara i naša vrsta i zato je opasan put kojim smo krenuli jer zaboravljamo osnovnu vrednost na kojoj su nastajale i trajale sve pređašnje kulture i civilizacije – na poštovanju starosti, iskustva i vremena. Ne poštujemo naše stare duše. U blještavilu savremenog života ne vidimo da su to samo kulise a da je tehnološki napredak ljudske vrste je jedan temporalni proces koji traje od kad je naš prvi predak sa mozgom napravio točak. Ja namerno kažem napravio a ne izmislio jer morao ga je negde videti – u svom umu, u obliku savršenog oblutka na nekoj afričkoj plaži ili na nebu dok se sunčev disk kotljao po plavetnilu.
Mi smo u stalnoj tehnoškoj evoluciji koja traje hiljadama godina i nema nišeg novog pod suncem čak i što se tiče novih otkrića koja nas čekaju. Da, ona nas čekaju da budu otkrivena je su tu oko nas ali čekaju da se pojave one oči koje će gledati u pravom smeru i na pravi način. U trčanju za onim spolja rascepili smo svoje saglasje sa našom dušom a onda i sa ostatkom sveta. Putujući po materijalnom svetu svakodnevnih rutina i gliba u kojem nam prolaze dani, prekidamo naše unutrašnje putovanje do svoje duše. Prekidajući zajedništvo sa njom izgubili smo ga i sa ljudima oko nas. Tako dolazimo do kraja istorije i poslednjeg čoveka, samo što to nije Fukujamin koncept već moj, koliko god zvučalo prepotentno, jer dok se pređašnji bavi ozbiljnim geopolitičkim temama meni je na pamet ono malo duše u svakom od nas.
U jednom ljubavnom filmu koji govori o gubiku i istinskoj ljubavi čula sam rečenicu koja kaže da je jedina istina da smo svi na ovom svetu sami sa sobom, u svojim ljubavima, radostima, gubicima, razočarenjima i patnji ali da ima jedna dobra stvar u svemu tome – da smo svi u tome zajedno!