Заједништво – шта то беше? Колико је пута та реч прошла кроз моју или вашу главу и у којим ситуацијама? Када гледам америчке филмове, оне праве прозводе ААА продукције из мејнстрим холивудске кухиње подигне ми желудац количнина сцена у којима гледам јунаке како једни другима говоре да се воле, да се овај први поноси овим другим, а да је онај трећи или пети увек ту за њега/њу или њих. Увек ми само код тих баналних тренутака фали да се ухвате за руке, натакну цветне вечниће од цвећа и крену да се клате у ритму дебилитета.
Сложићете се надам се заједно (сиц!) са мном да је вербално исказивање осећања према другом људском бићу значајно и треба га употребљавати, јер оном којем га упућујемо даје осећај сигурности и задовољења његов/њене емотивне потребе. Проблем је у томе што је реч у овом случају само она трешња на врху торте а што торте у ствари врло често, и све чешће нема. А торта је суштина – то су емоције које кроз време и трајање пружамо некоме да би му онда након низа година и живота који је прошао реченица о љубави и припадању била или сасвим сувишна јер се погледом разумете, или би пак могла у датом тренутку бити сасвим довољна, као најдубљи стих омиљене песме.
Шта је заједништво данас у свету где се све мери оним што човек има а не оним што уме и зна? Претворили смо се у бројке и робне марке и его нам је сразмерно пропорционалан ономе што имамо на себи, рачуну у банци, моделу аутомобила који возимо, месту где летујемо. Кад сам била мала такмичиле смо се која је боља у игрању ластиша и резултат сваке утакмице на рукометном тренингу био је разлог да се живи за тај дан. И биле смо заједно, озарене у успеху и утучене у поразу и пропштеној шанси. Заједно.
Данас то не видим ни код деце ни код нас зрелих, маторих и одраслих – стрпајте себе у коју год хоћете циљну и мањинску групу. Данас смо индивидуе, појединци, данас смо ЈА. Човек је, кажу нам књиге староставне, од Епа о Гилгамешу па до Дена Брауна, увек био појединац. Рађамо се и умиремо сами. Али, да ли је пут остварења нашег ЈА у пуном капапацитету (ове пројектне изразе и синтагме нарочито волим), пажљиво и мудро изабран? Свет овако како изгледа не улива ми претерану сигурност да смо на правој стази. Или смо кренули заобилазним путем, преко Мале Крсне до Албукеркија. Људи су, јел те, отуђени – ово му данас дође подразумевајућа истина као и то да смо сви на Гуглу. Аксиом од којег нема даље. И шта сад да радимо?
Је л’ то значи да је то тако и да се не може ништа па да чекамо у реду за клање наших душа које се више не додирују, не дотичу и не пуне једна другу љубављу? Или смо их ми већ само заклали самоубиством из заседе тако што смо убразли наше животе у складу са убрзањем спољњег света у којем живиомо кроз екране? Или је по нас дошао блаженопочивши и поштовања вредан господин Хобс да нас подсети да је он свих ових 350 година од кад је ходао земљиним шаром био у праву – да је Хомо хомини лупус, потрдивши мудрост лукавих Латина. А Латини свакако нису били будале.
У тој трци да стигнемо, преживимо, зарадимо, опстанемо и не саплетемо се о споплећке остатка света, колико смо у стању да будемо у заједништву са другим бићем, колико осећамо његову душу, његове жеље, снове, страхове, надања, сумње и поуздања? Зашто немамо снаге и времена да се позабавимо другим, односно, првим до себе? Где се у међувремену изгубила истинска брига за друго биће и његову душу? Или смо заборавили да свако од нас, па и мачка и цвет у саксији имају своје унутрашње биће које треба неговати, чувати, волети – речју, разумети? Свет је акцелераторски убрзан али људска је душа иста као што је била и у оно митско време верских и крсташких ратова који чини се ни данас не престају. Као ни сви други ратови који трају.
Тужно је што се чини да смо данас сви у перманентним ратовима, не само овим које гледамо на каблу, већ у интимним, унутрашњим тајним ратним операцијама један на један. Против комшије, мужа, жене, детета, колеге, шефа, другарице, наставног особља, друштва, државе, система, теорема, будалема и дебилема. Ратне игре роунд тхе цлоцк, стратешке, герилске, блиц кригови, Бартоломејксе и Кристалне ноћи, шестодневни ратови, тридесетогодишњи ратови. Пробајте слободно, примените класификације напознатијих теоретичара ратних сукоба на сопствене животе и наћи ћете се у координационом систему безумног трошења енергије на убирање профита на рачун другог бића. У овој или оној мери.
Свет је акцелераторски убрзан али људска је душа иста а наш се мозак, једини процесор који имамо, нимало није променио. Гетеу и Вама треба иста количина времена за читање књиге, посматрање птица у лету и разумевање једног људксог бића. Питање је желите ли да идете тим путем. У тренду су, кажем Вам, ратне игре и нема се времена за играње по правилима. Јер, убиће нас романтика ако будемо добри дечаци и девојчице. Убиће нас буквално. Тако јесте и чини се да нема дилеме како треба да играмо. Кажем играмо, а не да живимо. Да ли ћемо бити главни глумци и играти наше животе или истински јунаци који живе тај живот најтежа је одлука. Ово прво је лакше и већински прихваћено. Демократском већином (сиц!).
У чему је онда проблем? Па, само у једном. У нашој души. Она једина, и када преваримо остатак света и све наше ратне непријатеље, зна право стање ствари. Јер она је на извору нашег бића и његова је есенција. Наша је душа наша стара, најстарија хранитељица и мајка, старија и од Мајке Земље. Она је парченце исконске суштине и светла коју је Бог уткао у свагог од нас, прапочетна зора нашег живота у коју ћемо се вратити када свој пут и задатак овде завршимо. И са њом смо начисто и не можемо је заварати. Заборављамо да је наша душа стара колико је стара и наша врста и зато је опасан пут којим смо кренули јер заборављамо основну вредност на којој су настајале и трајале све пређашње културе и цивилизације – на поштовању старости, искуства и времена. Не поштујемо наше старе душе. У бљештавилу савременог живота не видимо да су то само кулисе а да је технолошки напредак људске врсте је један темпорални процес који траје од кад је наш први предак са мозгом направио точак. Ја намерно кажем направио а не измислио јер морао га је негде видети – у свом уму, у облику савршеног облутка на некој афричкој плажи или на небу док се сунчев диск котљао по плаветнилу.
Ми смо у сталној техношкој еволуцији која траје хиљадама година и нема нишег новог под сунцем чак и што се тиче нових открића која нас чекају. Да, она нас чекају да буду откривена је су ту око нас али чекају да се појаве оне очи које ће гледати у правом смеру и на прави начин. У трчању за оним споља расцепили смо своје сагласје са нашом душом а онда и са остатком света. Путујући по материјалном свету свакодневних рутина и глиба у којем нам пролазе дани, прекидамо наше унутрашње путовање до своје душе. Прекидајући заједништво са њом изгубили смо га и са људима око нас. Тако долазимо до краја историје и последњег човека, само што то није Фукујамин концепт већ мој, колико год звучало препотентно, јер док се пређашњи бави озбиљним геополитичким темама мени је на памет оно мало душе у сваком од нас.
У једном љубавном филму који говори о губику и истинској љубави чула сам реченицу која каже да је једина истина да смо сви на овом свету сами са собом, у својим љубавима, радостима, губицима, разочарењима и патњи али да има једна добра ствар у свему томе – да смо сви у томе заједно!